Полазак на спавање није нешто што деца једва чекају и често ће покушати да одложе одлазак у кревет разним изговорима
Сигурно се сећате времена, кад још нисте били родитељи, па бисте на јавном месту чули и видели размажену децу која вриште да им се испуне хирови. Притом сте вероватно и помислили да ваша деца неће бити таква?
Да, сви то мислимо док не постанемо родитељи, а заправо смо сами криви, јер ових 5 родитељских грешака стварају размажену децу:
1. Журба, журба, журба…
Ако журимо кроз дневну рутину, дете је под сталним стресом. Ништа чудно, и сами смо под стресом у таквим ситуацијама. Пожуривање шаље и погрешну поруку (коју вероватно и не желимо да пошаљемо), а то је да мали људи нису вредни нашег времена. Зато други пут застаните и дајте им времена да поједу доручак на миру и да се сами служе прибором за јело, окупајте их уз игру без журбе и прочитајте и неколико прича за лаку ноћ. Ништа неће побећи, осим њиховог детињства.
2.Недоследан распоред спавања
Полазак на спавање није нешто што деца једва чекају и често ће покушати да одложе одлазак у кревет разним изговорима, на пример Нисам уморан или Не спава ми се, док истовремено једва држе очи отворене. Али, дете којем недостаје сна и одмора, обично није срећно дете и плаче и око најмањих ситница. Одлагање одласка на спавање јер деца то моле или јер сами имамо недовршеног посла је сигуран пут до мрзовољних лица свих у породици.
3. Пренатрпани распоред
Данашње друштво је ужурбано и распореди су нам пренатрпани. То утиче и на нашу децу јер ремети њихове уходане и сигурне рутине. Кад порасту, често и деци пренатрпамо распоред разноразним активностима, дружењима, догађајима које „не смеју“ да пропусте… Понекад није лоше стати и избацити из распореда оне мање бине ствари и једноставно доћи до ваздуха у свом дому. Ако потпуно мењате рутину својих малишана, покушајте то да учините постепено.
4. Лош став
И то лош став родитеља, не детета, јер дететов став увелико зависи од става родитеља. Немојте потцијењивати свој утицај на децу. Ако желите срећно дете, будите родитељ који шири срећу и позитиву.
5. Недостатак контакта очима
Обичан контакт очима и време које им посветимо један на један могу учинити чуда и смирити напетост у разним ситуацијама кад су деца (а и ми) на ивици „пуцања“. Осим тога, важно је и време које у потпуности посветимо деци, а не да крајичком ока виримо у мобилни или да једном руком кувамо ручак. Мали људи заслужују нашу потпуну посвећеност барем оно мало времена колико можемо одвојити од посла и других обавеза.
6. „Награђујемо“ плакање
Нико не воли да слуша плакање и хистерију, можда бисте се чак сложили и да је то најгори могући звук у свемиру. Лакше је дати им што желе, него слушати те страшне звукове. Али шта ако тако учимо децу да је хистерисање начин на који могу да добију све што пожеле? Деца брзо уче и брзо ће схватити да је довољно вриштати и испуниће им се свака жеља. Други пут једноставно издржите.
Извор: roditelji.me