Mesec jun, kasni večernji sati, prošlo je 11 sati uveče. Nastavnica sedi u svojoj sobi i revnosno, po ko zna koji put, proverava da li se svi podaci poklapaju, svedočanstva prethodnih razreda njenih učenika (kopije naravno), podaci koji su prošle nedelje bili na proveri, novopristigli podaci koji su joj danas uručeni (morala je ovaj posao obaviti kod kuće, jer u školi drži nastavu pa nema kad u vreme „radnog vremena“, a škola – šteta što ne radi noću – jer neke papire, ipak ne sme da ponese kući, a moraju se i oni srediti). Sutra će ustati rano da ode u školu pre nastave i proveri još poklapa li se sve to sa podacima iz matične knjige i podacima iz dnevnika za sve prethodne razrede. Polako proverava u tišini svoje sobe za svaki predmet pojedinačno, za svakog od svojih 30 učenika pojedinačno, sporo i temeljno, jer ne sme da postoji nijedna greška. Ponovo računa proseke, za sve đake i upoređuje sa upisanim, jer opet, ne sme postojati nijedna greška, svaka decimala mora biti tačna.
Kad je završila proveru ispisuje dva svedočanstva ponovo, lepo, čitko, precizno, jer ne sme biti nijedne greške, ispisuje ponovo pošto su đaci izgubili svoje originale, pa se moraju pisati duplikati (ovo su naravno đaci prethodno oglasili nevažećim i platili harač državi da razredna obavi posao ponovnog pisanja besplatno). Još samo jednom ova provera i onda konačno oni polažu prijemni pa od velikih poslova ostaje samo ta čuvena lista želja, koju će takođe proveravati nebrojeno puta za svakog učenika, svaku šifru za svaku školu. Zna već, ima iskustva od prethodne generacije, jasno je da ovih poslednjih nekoliko meseci i sve dok se sva deca ne upišu u srednju školu starešina jednostavno nema život. To je sasvim ok, jer su starešine plaćene za to (skoro 1700 dinara mesečno – za slučaj da ovo bude čitao neko ko živi u drugom vremenu i boljim uslovima kazaćemo da se za taj novac može kupiti otprilike markica za gradski prevoz, možda, treba još malo doplatiti).
Iz tišine i koncentracije prenuo ju je zvuk telefona. Ko može da zove u ovo doba – pomisli ona. Svi znaju da joj deca spavaju. Šta može biti tako hitno! Već se i uplašila.
– Halo!?
– Halo razredna, ovde Milošev otac.
– Da? Je l’ nešto hitno? O čemu se radi?
– Da, hitno je. Ja Vas zovem da proverimo, da ne bude nekih problema. Evo pričamo sad s Milošem i on nije siguran je l’ to urađeno? Sluđeno je dete zbog ovog prijemnog, znate kako je, nije im lako.
– Kažite o čemu je reč?
– Je l’ on Vama rekao da on hoće da upiše saobraćajnu školu?
– Jeste, znam to.
– E pa jeste li Vi zvali školu da to tamo njima javite?
– Nisam zvala školu, to će se slati tek nakon prijemnog kad budu svi popunili liste želja.
– NISTE ZVALI? Pa zašto niste zvali? Pa kako ćemo sad, šta ako se ne upiše zbog Vas, pa zašto niste zvali?
– Gospodine, ja sam na roditeljskom sastanku pričala sigurno 20 minuta i sve na tu temu objasnila. Nije mi problem, ponoviću Vam. Dakle, narednih dana deca prvo polažu testove, matematiku, srpski jezik i kombinovani test. Izlaze preliminarne liste za svaki od testova i kad to pogledate, ako je to rezultat koji ste očekivali onda je to to, ako misli dete da je uradilo više od onog što mu je priznato imate dan za žalbe. Odete, pogledate rad, razgovarate sa komisijom, ukoliko je greška, to se uvaži. Nakon žalbi je potrebno nekoliko dana da se obrade svi podaci i onda se objavljuje konačan broj bodova za svakog učenika. Tek nakon toga Vi popunjavate listu želja, imate šifre za svaku školu i svaki smer u informatoru, kao i sve ove informacije koje Vam ja sad dajem, iako sam ih na roditeljskom sve već rekla. U tu listu ćete lepo kao prvu želju upisati to što on želi i još nekoliko želja za svaki slučaj, zbog raspoređivanja po bodovima. Onda se svi ti podaci ubace u računar i šalju se i na osnovu njih se deca raspoređuju po školama. Razumete li sada?
– Aha, dobro, sad razumem, znači Vi ćete njih tad da zovete da im kažete da moj sin hoće kod njih da se upiše?
– Ne, Gospodine, neću zvati nikoga, upravo sam Vam objasnila da se podaci o svoj deci šalju elektronski i na osnovu broja bodova i tih želja se deca raspoređuju.
– Dobro! Znači Vi u stvari NEĆETE da ih zovete?
– Ne, neću!
– U redu je! Baš vam hvala!
Ljutito završi razgovor ovaj roditelj! Razredna, da nije imala još mnogo posla i suviše malo sati za san, sad bi se verovatno iznervirala veoma, ovako je samo glasno izdahnula i nastavila da piše.
Autor: Dragana Maldenov, nastavnica matematike