Formiranje radnih navika je jedno od važnih pitanja kojima se na bolji i organizovan način mora baviti savremena porodica. One se počinju formirati u ranom detinjstvu. Navike se razvijaju stalnim ponavljanjem celishodnih radnji i ponašanja. Ponavljanje i vežbanje određenih radnji dovodi do njihovog veoma preciznog obavljanja i sa smanjenim učešćem svesti u odnosu na početak njihovog formiranja. Mnoge motorne radnje pisanje, sviranje, vožnja bicikla se obavljaju veoma precizno, a da pojedinac u toku njihovog obavljanja ne razmišlja o tačnosti pokreta koje čini. Štaviše obraćanje pažnje na izvođenje pojedinih pokreta i radnji može da ometa preciznosti njihovog obavljanja. Ono što je važno za proces formiranja radnih, kulturnih, higijenskih i svih drugih navika je istaći da se navike formiraju svesnim obavljanjem pojedinih pokreta i radnji.
U formiranju navika svest pojedinca je u početku koncentrisana na pravilnost obavljanja pojedinih postupaka i radnji. U toku učenja pisanja slova dete razmišlja kako da drži olovku, kako da njome pritisne, kako da napiše neke delove slova i sl. Kada stekne naviku pisanja onda se svest sa tih postupaka prenosi na sadržaj šta treba zapisati, a pisanje se automatski odvija.
To važi za sve druge radnje. Navike su automatizovane voljne radnje. Kako se u formiranju navika putem ponavljanja odmiče tako se svest u njihovom obavljanju smanjuje. Mnoge navike se toliko čvrsto utemelje da pojedinac i ne razmišlja o celishodnosti njihovog obavljanja. Svoje razmišljanje može da usmeri i oslobodi za planiranje obavljanja nekih drugih poslova i zadataka. Dobro utemeljene navike „nose“ pojedinca u toku izvršavanja nekih radnih ili higijenskih radnji. Ko ujutru razmišlja da li da se umije, opere ruke, počešlja i sl. Te radnje se obavljaju automatski bez razmišljanja, pojedinac ustaje i odlazi u kupatilo, umiva se. I što je najvažnije sve to obavlja sa lakoćom, bez trošenja energije na razmišljanje o tome da li to da uradi ili ne. Nije bez razloga rečeno da su navike druga priroda čoveka. One doprinose uspešnosti svakog pojedinca. Navike učenja pošteđuju pojedinca u rasipanju energije već u određeno vreme pristupa učenju. To važi i za sve druge navike. Ustajanje u isto vreme, nameštanje kreveta odmah nakon ustajanja, održavanje lične higijene i sl. O značaju radnih navika pisali su mnogi poznati naučnici, pedagozi i književnici. Nemački filozof Kant ističe da dete treba navikavati da radi. Njemu bi se učinila vrlo loša usluga, ako bismo ga navikavali da sve smatra za igru. Ruso naglašava da njegov Emil treba da radi kao seljak, a da misli kao filozof (H. Rančić, kako roditelji da vaspitavaju decu, Niš,2012)
Pojedini naučnici su u isticanju značaja navika i preterivali. Džems je izračunao da od 1000 radnji 999 spada u navike (K. Grubačić, Osnovi psihologije, Beograd). U porodici se stiču prve, ali i najvažnije radne, higijenske, kulturne i mnoge druge navike. Navike se stiču vežbanjem, obavljanjem određenih radnji. Radne navike se stiču radom. Deca u porodici moraju imati veoma konkretne obaveze. Na selu deca od malena počinju da rade pomažući svojim roditeljima u obavljanju pojedinih fizičkih poslova. Nije ni čudo što su seoska deca poletnija u obavljanju pojedinih poslova. U dobro organizovanoj porodici svako obavlja neke poslove i zadatke. U postavljanju stola za obrok treba da učestvuju deca. U pranju posuđa takođe. U porodici deca treba da steknu osnovne higijenske navike: umivanje, pranje zuba, održavanje higijene tela, pranje ruku pre i posle jela, čišćenje i raspremanje svoje sobe, nameštanje kreveta odmah posle ustajanja, čišćenje svoje obuće i sl. Što su deca mlađa potrebna je veća pomoć, ali samo kad to deca zatraže. Dete voli da samostalno obavlja pojedine poslove. To treba poštovati.
Navike učenja se stiču u porodici. Dete mora imati svoje radno mesto, svoj kutak za učenje. Formiranje navike učenja u isto vreme i na istom mestu je važno pa i strateško pitanje za kvalitetniji rad i učenje deteta i njegov kasniji životni rast i razvoj. Stečene navike učenja u isto vreme na istom mestu, redovna izrada zadataka pošteđuje dete rasipanja vremena i energije. Dete neće razmišljati da li treba da uči već čim je selo za sto počinje da uči. Kao što ne troši energiju za razmišljanje da li ujutro da se umije tako neće trošiti nepotrebnu energiju da razmišlja da li da uči. Učenje detetu sa utemeljenim navikama neće biti opterećenje već nešto što se podrazumeva što se svaki dan odvija.
Neuporedivo je lakše formirati dobre navike nego loše menjati. Zadovoljstvo, uspeh pa i sreća pojedinca u toku njegovog životnog i radnog veka uslovljeno je kvalitetom stečenih navika u ranom detinjstvu. Poznata je i davno izrečena misao da svakog pojedinca iz prikrajka posmatra njegovo detinjstvo. Mnogi naučnici, poznati psiholozi (Katel, Blum i dr) ističu da je za razvoj svakog čoveka najvažniji period do devete odnosno desete godine. To je period kada se postavljaju kreativne linije razvoja svakog pojedinca.
U porodici se stiču mnoge i najvažnije radne, higijenske, kulturne i druge navike dece koje utiču na rast i razvoj ličnosti svakog pojedinca. Porodično vaspitanje predstavlja temelj ukupnog radnog, moralnog, fizičkog i estetskog vaspitanja.
AUTOR: dr Goran Vilotijević