Visoka stopa razvoda u Srbiji postaje gotovo „modni trend”. Deprimirajuće statistike s jedne strane, a s druge, bračni drugovi preobraćeni u bračne neprijatelje koji izgubljeno odlaze po savete kod onih koji nisu uspeli ni svoj brak da sačuvaju. Sve učestalija fraza „Ako ne bude išlo, razvešćemo se… dokle traje neka traje…”
Na pitanje šta se desilo, odakle želja za razilaženjem umesto za sjedinjavanjem dobijamo mnogo odgovora. Iako ne postoji recept za savršen brak, postoje preporuke za izbor uz rad na sebi. Suštinski, odgovore o kraju treba tražiti na početku. Zapitajte se zašto ste ušli u bračnu luku, šta bračni život predstavlja za vas, a šta za vašeg partnera. Ako želite ili planirate da počnete da živite sa svojim partnerom, prethodno je dobro da znate da li i šta od zajedničkog života očekuje vaš partner, i poklapaju li se njegova sa vašim očekivanjima i željama. Zapitajte se koliko ste zapravo vi spremni da učinite neke stvari koje su važne vašem partneru, a to nećemo znati dok o tome ne razgovaramo. Šta je to što nam je važno, šta nas veseli, rastužuje, ljuti, šta je za nas ljubav.
Upoznajte se međusobno bez idealizacije u smislu životnih ciljeva, ideja, interesovanja, sličnosti, razlika. Kako delite, prepoznajete emocije, definišete ulogu muškarca/žene u pogledu shvatanja značenja mesta i funkcionisanja u braku, porodici. Realna slika o sebi i realna, jasna očekivanja od partnerskog odnosa su ključni faktori za zreo izbor partnera. Dakle, dajte realnosti prostora, mogućnost da upozna partnera sa svim vrlinama i manama.
Jako je bitno da razlikujemo, znamo šta je stvarnost a šta umišljamo zadržani možda još uvek u fazi zaljubljivanja. Ako volite svog partnera, zapitajte se da li osećate da ste zaljubljeni u ono što on JESTE, a ne ono što bi vama odgovaralo da bude. Osluškujte sebe, prepoznajte sopstvene potrebe (koje osobine ja to cenim i želim da ih ima budući partner) i budite sposobni da ostanete nezavisni od uticaja/očekivanja drugih, od sredine, porodice, vršnjaka, kolega.
Želja za upoznavanjem samoga sebe izražena je u natpisu u Delfima: „Upoznaj samog sebe”. To je glavni podsticaj.
Nemojte očekivati da je partnerov zadatak „da vas usreći”, jer to zapravo nije njegov posao, jer ne zaboravite, sreća i zadovoljstvo svakog od nas je naš posao. Sami smo odgovorni kako će nam biti. Naravno, razlike uvek postoje i uspešnost zavisi od mnogobrojnih fatora, na čijem prevazilaženju se može raditi i mogu se premostiti razlike.
Ako mogu nekome da kažem „Volim te” to znači da sam sposoban da kažem „Volim u tebi svakoga, volim u tebi i sebe.”
Ana Kalajdžić, psihoterapeut.ana@gmail.com
specijalni pedagog (defektolog) i porodični psihoterapeut.
Prvo je upoznavanje i dogovaranje o zajedničkom životu bilo kao samit nestvrstanih, dogovarali smo se o svemu. Meni je bilo neverovatno koliko smo se dogovarali. Sa druge strane me je radovalo, jer sam mislila da je to ustvari, bolje, jer posle neće biti problema koje nismo razjasnili. Dotakli smo se svega ( o šta smo se posle spotakli).
Dogovorili smo se da živimo kod njegovih, odvojeno, ali tu u dvorištu, dogovorili se da ja posle porodjaja potrežim posao u njegovom mestu i da radim, kao što sam do tad i uvek radila, baba i deda će biti baba i deda (čuvanje dece, loženje vatre), a mi, mladi, moramo da se brinemo o kući i o starima (manje na početku, mnogo više posle). Ok. To je meni bilo OK.
Problem je nastao kad je on počeo da menja dogovorene uslove, kad je dogovor postao nevažeći, ustvari, samo oni delovi koji su se ticali mene, mog statusa u našoj kući, braku i životu. Njegov život se samo vraćao u predjašnji, momački (sloboda, nezavisnost, nemarnost, bezobzirnost, samoživost…).
Hoću da kažem: SVE JE TO LEPO SA OVIM SAVETIMA PSIHOLOGA I UČENIH GLAVA, ALI SVI MORAJU DA BUDU SPREMNI DA ĆE SE USLOVI PROMENITI, DA ĆE DRUGA STRANA (da ne kažem suprotni tabor) DA PROMENI MIŠLJENJE I DŽABA VAM SVI DOGOVORI.