Бавимо се стимулацијом проговарања и из тог разлога се често срећемо са децом од годину и по до две године старости која још увек нису проговорила. Оно што родитеље највише занима је када ће њихово дете проговорити.
Да би дете проговорило неопходно је да има потребу за комуникацијом. Потреба за комуникацијом се огледа у размени са другим, најпре родитељима, ради задовољавања емотивних и сазнајних потреба. Дете има потребу да подели са родитељима оно што је видело, што му је забавно, чиме се бави. Такође дете од родитеља тражи реакцију и посматра како родитељ реагује и на тај начин се упознаје са светом око себе. Што су комуникативни обрасци правилно постављени и боље очувани дете ће лакше и брже проговорити.
Један од првих симптома нарушеног комуникативног обрасца
Приметиле смо да велики број деце која не проговоре на време почињу да се повлаче и да избегавају комуникацију. То се најпре огледа у томе да деца смањују контакт погледом и тиме тежиште свог интересовања пребацују са људи на предмете. Такође се уочава да деца која не говоре у циљу избегавања нелагоде, коју говорне ситуације за њих представљају, почињу да црпе задовољство из активности које искључују друге особе и окрећу се предметима. Овај процес се одвија постепено што додатно родитељима отежава да га примете. Ретко се деца нагло окрену предметима те из тог разлога родитељи постепено прилагођавају своје реакције деци и када стигну у тачку да дете више не остварује контакт погледом они не знају када се то догодило. Ова деца када им нешто треба вуку родитеља за руку у жељеном правцу како би остварила своју жељу. Родитељи овај чин тумаче као комуникативни гест јер је њима јасна порука. Промакне им да их дете није погледало или да је евентуално погледало у нихову руку. У овој ситуацији дете родитеља користи као средство за долажење до циља на исти начин на који би користило било који предмет. Без контакта очима комуникативни образац није успостављен.
Извор: logopediavramovic.com