Прдео, говорио- исто ти је.
Ту реченицу је пред нама и нама, њеним унуцима, наша бака Мара најчешће понављала. Никад осуђујући, никад као да јадикује, прекорева, већ више онако успут, утефтери за себе. Тихо констатује.
И оде даље. Након што је мирно испробала све за шта је веровала да ће да делује, до нас да допре.
Оде да ради нешто паметније.
И ево га! Тај породични архетип као злодух се надвио изнад моје савршене представе о родитељству. Да, теоретске. Зачете још пре зачећа, док још о деци нисам имала ни појма, али сам се за њих спремала гутајући брдо литературе о развојним фазама. Веровала да се спремам, тачније. Ево га кези ми се у лице, пуца од смеха, а ја?
Пуцам по свим шавовима.
Како су се под нашим кровом сударили криза друге, криза треће године, предуга пецарошка апстиненција и криза средњих година (у даљем тексту, из обзира према ауторки, постпубертет), пуцам јер пуцам у празно.
Јер бесомучно понављам у круг исте реченице.
А то ни до кога не допире.
И не да ми дође да одем, него бих из сопствене коже да искочим, да побегнем.
Стигле су нас развојне фазе.
Она моја до јуче дивна деца одједном као да су у поседу самог ђавола. Уши им је заглунуо, гласне жице подмазао, у дупета убацио свеже пундравце најновије генерације, у главе неке сулуде идеје да имају своје “ја”, своју вољу и мишљење, иако та иста дупета још увек бришем ја. А и носеве.
Глина за коју сам веровала да смо је дивно обликовали одједном ми клизи под прстима, отима се, распада.
Не зна шта хоће, али зна шта неће- неће ништа! Све је НЕ.
Не код њих, немој ко мене.
Немој да: удараш секу, штипаш секу, пијеш воду из базена, какиш у гаћоре, пишкиш у кревет, стављаш прљаве руке у уста, изазиваш бату, лижеш прљаве играчке, лижеш колица у супермаркету, правиш хаос током куповине, седиш тако близу таблета, нон стоп да плачеш, да вриштиш, отимаш играчке, да се свађаш, да возиш по средини пута, да ме гризеш…
Сулудо је, зар не? Такве ствари тражити од детета. Сад кад их видим овако написане и мени тако изгледа. То онда више и не би било дете.
И то је прво што сам урадила. Све “Немој” молбе сам записала.
И над њима се сита исмејала.
Гледа ме с краја реченице онај усуд кезави, сада мртав озбиљан, силази с тачке на и, мудрује- …кажем ти ја, искулирај, опусти се.
Све икад написано о фазама развоја и кризама сам, уз дужно поштовање ауторима што су дипломирали, бацила. Ништа вам то не треба. По томе се ради кад сте здраве памети. Како, то још нисам докучила, пошто је то углавном кад деца нису са вама.
Развојне фазе су вам као грип. Ако радите по рецепту, трају две недеље, ако се не држите упутства, трајаће 14 дана! Једино што можете је- да издржите. Наравно, на ногама.
Уместо галаме?
Игноришите. Не децу, већ пундравце, понашање. Ћутање је некад најбољи начин да се оно битно каже. Тишина се понекад чује најгласније. Кад настане дрека, дишите. Сетите се грипа- проћи ће.
Будите стратег, о границама преговарајте кад наступи затишје. Као папир кад излети из штампача, кад тад мора да падне. На сличан начин сила земљине теже ради и за вас. Све што изговорите, кад тад ће да “легне”.
Кажу да се деци слух формира најкасније до 40-те.
А до тада? Идите радите нешто паметније.
И не заборавите да им бесомучно понављате једину реченицу која допире, једину са којом нема грешке: ма шта радио, волим те.
На неки само ваш начин.
Или, као моја бака: прдео говорио, исто ти је.
Извор: Мама на ћоше