Шта је урадила мајка чије дете је почело да хистерише на јавном месту

март 22, 2017

Како реаговати када на сред радње или усред препуног аутобуса ваш, то тада, дивни малишан, крене да прави сцену и вришти на сав глас? “Само сачекај да дођемо кући”, сопствени нервни слом као одговор на његов бес или, најмање очекивано – апсолутно необраћање пажње на хистерично дете?

Прочитајте како из угла случајног пролазника изгледа једна мама која успева да држи ситуацију под контролом.
Док је дечак дивљао у наступу беса, мајка га је игнорисала
Недавно сам испред маркета у комшилуку видела једну жену са бебом у ‘кенгур’ носиљци на грудима, док је другу – мало већу – гурала у колицима. То није било све – ту је био и трогодишњак који ју је држао за руку, у неконтролисаном наступу беса. Невероватан призор – читав рој мале деце. Нисам могла да прикријем знатижељу.
Морала сам да видим како ће их довући до аута. И – још горе – како ће успети да премости остатак дана, који је као провалија дели од вечери и стављања деце у кревет?
ДЕЧИЈИ РЕПЕРТОАР ПРОВОКАЦИЈА ЈЕ БЕСКОНАЧАН
Трогодишњак је упорно покушавао да направи сцену. Кажем “покушавао”, јер је по сваку цену инсистирао на сукобу са својом мајком, у коме је она одбијала да учествује. Одлучног корака и сасвим достојанственог израза лица, наставила је да га игнорише.
Мислим да никада нисам видела спектакуларнији пример васпитавања деце. Ова жена, коју сам једино могла да замислим у неком скученом једнособном стану, могла је да одржи семинар на ову тему.
Трогодишњак је упорно понављао: „Ти си неваљала“. Покушала сам да се сетим ствари које бих ја изговорила у оваквој ситуацији, у време када сам и сама била изложена сличним нападима. Одговарала бих: „Како то мислиш, ја сам неваљала? Ти си тај који је…“ Али, не – ова мајка је једноставно ћутала. И, пошто није успео да изазове реакцију своје мајке, клинац је испаљивао ћорке.
Сада је променио тактику. „Смрзавам се. Немам ни џепове на јакни.“ На шта је његова мајка смирено одговорила: „Баш штета. Требало је да обучеш јакну са џеповима.“ У њеном гласу није било ни трага сарказму – напротив, целу реченицу је изговорила тоном којим би неко рекао: „Мислим да ћу данас да обучем онај плави џемпер.“ Било је очигледно да хладноћа неће проћи као повод за емотивну расправу.
УКОЛИКО СТЕ СЛУЧАЈНИ ПОСМАТРАЧ, ИМАЈТЕ МИЛОСТИ ПРЕМА РОДИТЕЉИМА
Схватила сам да се овде поставља једно ново егзистенцијално питање васпитавања деце: уколико напад беса који обузме дете на пракингу не изазове реакцију његове мајке, да ли се уопште ради о нападу беса?
На неутралном терену какав представљају јавна места, одрасли једноставно нису дорасли деци. Деца су овде у огромној предности, из простог разлога што су гласна и не знају шта је то обзир. Погубна комбинација. И док се излив дечјег беса код куће још и може контролисати, на јавном месту то једноставно није могуће.
Из овог разлога, увек исказујем пуно поштовање сваком двогодишњаку кога сретнем у аутобусу или авиону. Са изузетком возача и посаде у пилотској кабини, нико од присутних нема већу моћ контроле над даљим током пута од овог љупког малог створења. Успаниченим родитељима обавезно упутим осмех подршке и разумевања. Они скривају поглед, стидећи се онога што вероватно следи – тренутка када се њихова девојчица претвара у малог монструма. Усрдно се молим да нису заборавили да понесу довољно маркера, грицкалица и неки добар седатив за себе.
У нашим очима, дете које се неконтролисано бацака по поду продавнице испред полице са чоколадама, немининовно открива наше најдубље несигурности странцима који посматрају тај призор. Без обзира на то што посматрачи могу реаговати саосећајно или уз дозу хумора, њихово присуство у том тренутку за нас представља само једно: потврду најгорих слутњи да смо све време грешили у васпитавању детета. Свакако нам нису смели тек тако допустити да бебу одведемо кући из породилишта, а да претходно не провере хоћемо ли моћи да је васпитавамо. Пошто смо очигледно већ направили непоправљиву штету, онда је свеједно да ли ћемо на крају купити ту чоколаду.
НИ ПО КОЈУ ЦЕНУ НЕ РЕАГУЈТЕ НА ПРОВОКАЦИЈЕ
Тајна успеха наше јунакиње са паркинга почива у њеном свесном избору да игнорише обзирност. Иако свесна чињенице да сам стала и нетремице испратила читаву сцену, ни једног тренутка није дозволила да моје присуство поремети њену контролу над ситуацијом, баш као што то није допустила ни свом трогодишњем сину. Да сам у том тренутку могла да се вратим уназад, у време када сам и сама била млада мајка, и да себи доделим једну особину, то би свакако била та чудесна моћ да задржим контролу над оваквом ситуацијом.
Док су улазили у ауто, чула сам дечака како прети: „Кад дођемо кући, идем право у своју собу!“ На шта је мајка смирено одговорила: „Мислим да је то одлична идеја.“
Шах-мат.
Извор:Eci peci

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама