Zbog čega onda nastavljamo sa ovim užasnim trendom uskraćivanja deci igre i društvenih aktivnosti, iz kojih toliko nauče, i podvrgavamo ih besmislenom i površnom “akademskom radu” iz koga tako malo dobijaju?
Učenje akademskih znanja u obdaništu nema dugoročnih dobrobiti, već je štetno, piše razvojni psiholog Piter Grej, pozivajući se na istraživanja naučnika. “Rano učenje ne smanjuje jaz između bogatih i siromašnih, što je najčešće opravdanje za rano učenje. Deca koja su počela da rade školsko gradivo u predškolskom uzrastu jesu malo uspešnija u prvom razredu, do trećeg razreda se njihova prednost gubi, a neke od najbolje sprovedenih studija pokazuju da do četrvtog razreda ta deca počinju da imaju lošije rezultate nego ona koja nisu bila u programima ranog učenja. Takođe, deca koja su učila u obdaništu imaju lošije pokazatelje emocionalnog i socijalnog razvoja u odnosu na decu koja su se u obdaništu igrala.”
“Govorio sam na mnogim konferencijama o ranom učenju tokom prethodnih godina i stalno slušam vaspitače koji se žale da su deca nesrećna jer im je uskraćena igra na račun sedenja za pisaćim stolom. Često srećem vaspitače koji su odustali od ovog posla baš zato što ne žele da sprovode programe koji štete deci. A to su upravo oni najbolji vaspitači, koji uviđaju šta se dešava sa decom i ne žele to da trpe,” upozorava Grej.
“Zbog čega onda nastavljamo sa ovim užasnim trendom uskraćivanja deci igre i društvenih aktivnosti, iz kojih toliko nauče, i podvrgavamo ih besmislenom i površnom “akademskom radu” iz koga tako malo dobijaju? Moje mišljenje je da su političari koji donose obrazovne politike i birokrate koje ih primenjuju – nezainteresovani i arogantni. Niti znaju mnogo o deci i učenju, niti ih je briga za dve grupe ljudi koji o tome znaju. Ne obraćaju pažnju na naučnike koji istražuju dečiji razvoj, i ne obraćaju pažnju na vaspitače i učitelje, koji svakodnevno svedoče tome kako ove politike utiču na decu.
Nekada su nastavnici mogli da odluke o radu na času donose na osnovu sopstvenog iskustva, znanja i zdravog razuma, prilagođavajući metod različitim i promenljivim potrebama svakog deteta. Ali danas se na nastavnike gleda kao na službenike birokratije, dužne da izvršavaju planove koje je doneo neko odozgore – toliko sati toga, toliko ovoga – i sve mora da bude isto za svu decu bez obzira na njihova interesovanja i sposobnosti. Deca su samo brojke, ne i osobe.”
“Često sam se pitao, šta bi se desilo kada bi se nastavnici, koji uviđaju šta se dešava, pobunili i protestovali, ne pojedinačno, već udruženo. Tim pre me je oduševilo kada sam u junu ove godine pročitao o zajedničkom otporu vasipitača iz Bruklina u Masečusetsu. Trideet sedam vaspitača iz 34 državna vrtića u Bruklinu potpisalo je pismo koje su pročitali naglas na sastanku Školskog odbora Bruklina:
Evo dela ovog pisma:
“Svoje karijere smo posvetili poučavanju petogodišnjaka i šestogodišnjaka, i uverili smo se da neke savremene prakse imaju dugoročan štetni uticaj da socioemocionalnu dobrobit dece. Zbog toga danas želimo da ukažemo na jedan novi rascep koji se pojavio u bruklinskim obdaništima. U pitanju je rascep između naučnim istraživanjima utvrđenih načina na koje deca najbolje uče – i programa koji nadležni od nas traže da primenujemo. (…) Primećujemo da se mnoga deca već sada bore sa anksioznošću jer znaju da se u školi očekuje da znaju da čitaju. Sada je već uobičajeno čuti predškolce kako govore “Ne znam da čitam, mrzim čitanje, mrzim školu, nisam dobar ni u čemu”. To je ono što nas najviše brine.
Akademski pritisci na decu od pet i šest godina čine da je ovoj deci sve teže da razvijaju samokontrolu, da budu samostalna i kreativna. Sva istraživanja pokazuju da je deci potrebno da vreme troše na igru, ali zbog zahteva akademskog učenja, učenja kroz igru ima sve manje, a nekim danima ga uopšte i nema. Kao vaspitači, znamo da igra nije samo igra – ona razvija moždane funkcije, omogućavajući nam da sledimo svoje ciljeve i odolevamo distrakcijama. Kroz igru deca razvijaju koncentraciju i kontrolu emocija.
Mala deca stvorena su da se kreću i istražuju. Mnoga deca koja moraju da sede duže vremenske periode postaju frustrirana, dobijaju grčeve u mišićima i vrpolje se. Sve je više dece kojoj se dijagnostikuju ADHD (poremećaj nedostatka pažnje) i drugi problemi u ponašanju, i mi znamo zašto se to dešava. Međutim, ono što se preduzima samo produbljuje problem…”
“Interesovalo me je da li se nešto promenilo nakon ovog istupa vaspitača u Bruklinu, i saznao sam da je u novoj školskoj godini manje-više, sve ostalo isto. Da li će vaspitači imati snage da preduzmu nešto više od ovog pisma, možda da stupe u štrajk? Ne štrajk zbog loših plata ili beneficija, već štrajk za dobrobit naše dece i za bolju budućnost nacije,” pita se Piter Grej na kraju svog autorskog teksta u magazinu “Psychology Today”.
Priredila: Jovana Papan
Izvor: Detinjarije.com