Зашто су врлодобри ђаци најуспешније вође

март 2, 2019

Одговор на ово питање је једноставан и може се дати у једној речи: равнотежа. Равнотежа интелигенције/талента и вештине комуникације.

Живимо у друштву у ком је петица све. Важнија је од лепог понашања, манира, важнија је и од знања. На сваком кораку можете срести родитеља који од своје деце очекује само одличан успех, а није мало ни оних који не признају ништа испод 5,00 на крају године. Све мање од тога сматра се неуспехом (препознаћете се већ, родитељи).

Наравно, један од разлога је и тај што књижица са свим петицама уме да буде врло фотогенична, а и згодна је за показивање рођацима, комшијама, пријатељима. Али ипак, најважнији разлог који сваког родитеља тера на оваква очекивања је тај што верују да, ако дете не буде одличан ђак, неће бити успешно ни у животу као његови другови одликаши. Само што то – није тачно.

Да нас не схватите погрешно – ми верујемо у дисциплину, рад и учење. Подстичемо децу у својим учионицама да дају све од себе и остваре резултате који су у складу са њиховим могућностима. Али то и даље не значи да ће вуковци бити успешне вође и бизнисмени.

Штавише, постоји једна мала тајна коју многи не знају, а то је да лидерске способности, односно вештина управљања људима има врло мало везе са интелектом у оном класичном смислу. Док она најпаметнија деца са свим петицама могу дати огроман допринос развоју друштва као научници, инжењери или професори, велика је вероватноћа да у тој борби за највише оцене нису стигли да развију и међуљудске вештине. Те вештине у већини случајева много боље развију њихови другари са нешто слабијим (рецимо јаким врлодобрим) успехом. Управо ти ђаци, који су ту негде на средини, постају вође. Јер им је фокус усмерен подједнако на стицање академских и међуљудских вештина. Чувена равнотежа.

И ово ми нисмо измислили, нити је резултат само неког нашег искуства. Чак је и Америчка војска спровела слично истраживање где су били изненађени тиме што међу њиховим највишим званичницима, генералима који управљају хиљадама људи и располажу буџетима који се мере милијардама, заправо има највише тих, како их они зову B students.

Сви ми имамо бар једног пријатеља, познаника или ђака који је изузетно паметан, до те мере да му је тешко да се повеже са осталима у свом окружењу. Деца која имају успех који се граничи са одличним, али су далеко од „свих петица” су управо она деца која су научила да „пливају” користећи комбинацију својих солидних интелектуалних способности и емоционалне интелигенције захваљујући којој се лако уклапају, повезују и умеју да покрену групу и мотивишу људе.

Постоји и чувена прича о богатом филантропу који факултету на ком је дипломирао великодушно помаже, а који је једном приликом декану рекао: „Водите рачуна о својим врхунским студентима. Они ће једног дана постати професори. Али, посебно водите рачуна о оним који су мало слабији, јер ће они једног дана постати ваши највећи донатори.”

Поента је у томе да, у данашњем образовном систему, лако ћете помислити да ваше дете или студент мора да има савршене оцене ако жели да оствари успешну каријеру.

Истина је да постоје вештине које су за успех у животу далеко битније од оцена, а чијем се развоју такође треба посветити. Зато, кад вам дете донесе књижицу пуну четворки, са понеком петицом, немојте се нервирати. Можете се потајно и радовати јер можда одгајате будућег вођу.

П. С. Важно је да се ово не схвати као генерална ствар. Постоје и они врлодобри ђаци којима су оцене поклоњене. Или они који су их зарадили чисто својим интелектом без трунке рада. На њих се овај текст не односи. Овде смо писали о оној деци која су своје четворке – зарадила.

Пише: А. Цвјетић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама