Zapažanja učiteljice Tatjane Đurić iz Kruševca na tekst pod naslovom:
Majčinstvo u doba korone: Briga o školarcima retko na tatama
27.05.2020, Izvor: Dnevnik.rs
„Tek u 4,9 odsto slučajeva tate su preuzele obavezu da kontrolišu i podučavaju svoje školarce. „Učiteljice na prinudnom radu” postao je status preko 80 odsto mama, koje su većinski bile isključiva podrška u školovanju na daljinu, pa i „hobotnice” s obzirom na to da je jednak procenat njih u isto vreme bio zaposlen. Iako 85,5 odsto smatra da su se njihova deca snašla u onlajn nastavi, više od pola anketiranih mama kaže da im se lekcije ne dopadaju, dok je svakoj petoj bila potrebna pomoć kako bi i sebi i njima razjasnile gradivo. Čak 61,6 odsto njih nije uspelo da usaglasi svoje poslovne a dečje školske obaveze.“
Novinar je završio svoj članak pasusom kojim počinje ovaj tekst, a kojim će biti izneta zapažanja o odnosu roditelja prema školskim obavezama svoje dece, o odnosu prema učiteljima, školskom sistemu, kao i zaključak koje vreme su roditelji spremni/u mogućnosti da odvoje za svoju decu. Bez primitivnog kritizerstva, samo sa uputstvima i savetima, kako biti dobar roditelj svom detetu, sa malo snage i mnogo ljubavi.
Majka nikako ne može i ne sme biti „Učiteljica na prinudnom radu“. Majka je večita i večna učiteljica svom detetu, i kad majke više nema, već odrasla i omatorela deca će citirati majčine savete. U tome je problem – znaju li majke da se postave onako kako to od njih zahteva prirodno stanje stvari.
Roditelj je onaj koji vaspitava. Postavlja pravila i posmatra da li ih dete prati i poštuje. Daje uputstva, hrabri, bodri, usmerava, ispravlja, pohvaljuje, kažnjava… Proverava, dopunjuje, cepa izbrljan list i traži da se piše ponovo i uredno. Pozove učiteljicu i zamoli da ponovo objasni detetu ono što mu nije jasno, ponovo i opet i sve dok dete samo ne shvati. Roditelj objasni detetu da je njemu škola ono što je njoj/njemu posao. Kada dete shvati ozbiljnost svojih obaveza, ono se samo budi pre početka onlajn nastave, samo se umiva, pere zube, doručkuje, uzima sveske, knjige, olovke i zauzima udoban položaj za SVOJ POSAO. Isto onako kako se mama i tata spremaju za svoj posao. I dete sluša pažljivo, zapisuje, nervira se ako nije razumelo, stiglo na vreme da zapiše, ono RAZMIŠLJA sve vreme o svom poslu, trudi se da razume zahteve svog posla, izražava emocije dok to radi… To izražavanje emocija tokom rada su roditeljima pokazatelji da dete nije samo NEMI POSMATRAČ onoga što mu je samo ispred očiju, nikako i u glavi.
Ako roditelj nije uspeo da tako postavi stvari, ako ne izvrši kontrolu onoga što dete radi (kad god to bilo, makar i u deset sati uveče, kad se vrati s posla!), onda mu sleduje mučno objašnjavanje i detetu i sa detetom. I onda se ne vidi pravi „krivac“ za nastalu situaciju. Naravno da je kriv sistem, krivi su glupi časovi i, naravno, nastavnici. Onda se to pronalaženje krivaca nastavlja i dalje kroz život gde će uvek neko drugi da bude kriv za naš bedan život, naš promašen brak, našu nevaspitanu decu…
Posebno pitanje je – ko je kriv ženama, majkama, kraljicama, za odnos njihovih supružnika, pride i muških roditelja njihove dece, za njihov povlašćeni položaj u toj najužoj, najvažnijoj i osnovnoj porodičnoj zajednici.
Uvek mi je bila odvratna ona stara srpska izreka „Otac kao kolac“. Pitala sam se, može li se pronaći neka pozitivna konotacija za tu izreku, kao otac je vitak, prav, ponosno uspravan kao kolac…
Ima li potrebe savremenom muškarcu dvadeset prvoga veka objašnjavati da je on podjednako važan klin u lancu života svoga deteta. Ako ne voli da pere sudove, neka kupi mašinu. Ako ne zna da kupi namirnice prema spisku koji mu je supruga napravila, neka idu zajedno u nabavku. Ako ne voli da riba podove, neka plati nekog da to uradi. Ako nema vremena zbog poslovnih obaveza da radi bilo šta od kućnih poslova, sigurno dobro zarađuje, pa može da kupi sve što će olakšati život u kući.
Ali, drugu majku svom detetu ne može da kupi. Lepo vaspitano dete koje će biti njegov naslednik, ponos i sve ono zbog čega se čovek odluči da postane roditelj, ne može da kupi. To se gradi. I sve ono, prethodno nabrojano što treba da rade majke, sve to treba da rade i očevi. Zbog njih samih. Zbog svoje budućnosti i večnosti. Da bi ih deca citirala. Da bi ih pamtila. Da bi svojoj deci, ta njihova deca, pričala o njima.
Ljubav ne poznaje umor. Ljubav nema granica. Najčistija ljubav je između dece i roditelja. Ona pobeđuje i surove poslodavce, i glupe učitelje, i najteže viruse. Ona pobeđuje smrt.
Zato, drage mame i tate, ništa što učinite za svoje dete ne treba da vam bude teško. Može samo da vam bude olakšano, ako sednete i napravite jedan jednogodišnji/petogodišnji/osamnaestogodišnji plan – ŠTA JA ŽELIM ZA SVOJE DETE. Tako je, niste naopako pročitali. Ne, šta ja želim od svog deteta. Načinite tako da ono samo ispravno želi za sebe. Vi ste, kao što rekoh, neko ko vaspitava. Postavlja pravila i posmatra da li ih dete prati i poštuje. Daje uputstva, hrabri, bodri, usmerava, ispravlja, pohvaljuje, kažnjava… Proverava, dopunjuje, cepa izbrljan list i traži da se piše ponovo i uredno. Pozove učiteljicu i zamoli da ponovo objasni detetu ono što mu nije jasno, ponovo i opet i sve dok dete samo ne shvati.
Vi, dragi roditelji, i vaše reči daju detetu model, koga će i koliko da poštuju, vole, slede. Kojim putem će da krenu i da dođu do željenog cilja. Školski sistem je u ovoj priči samo uputstvo za upotrebu svih detetu dostupnih alata i mašina za krčenje tog puta.
Autor: Tatjana Đurić, profesor razredne nastave iz Kruševca