Вероватно је свако од нас у детињству од родитеља чуо сличне реченице: „Несрећо моја!“, „Ленштино!“, „Шепртљо!“… Листу увреда могли бисмо још дуго допуњавати и вероватно не бисмо исцрпили све што су родитељи у тренуцима љутње или пак забављања задиркивањем спремни изговорити својим малишанима.
И рекли бисте све је то живот, све смо то заборавили и данас смо нормални људи. Срећа заиста јесте да деца врло брзо заборављају ружне ситуације. Али, у заблуди сте ако мислите да ружне речи за собом не остављају баш никаквог трага, поготово ако се чешће изговарају. Чињеница да их се као одрасли људи живо сећамо говори много о њихову снажном деловању у детињству кад су изговаране.
Скривене поруке
Родитељи нису свесни штетности неких својих речи. Потешкоћа је што оне лако постају саставни део свакодневне комуникације на који се брзо навикавамо. Међутим, последице за дете којем су упућене далекосежније су него што мислите. Како дете још нема развијен критички однос према туђим ставовима, ружне речи доживљава врло интензивно, а брани се јединим једноставним оружјем доступним његовој психи – дете игнорише поруке. Но, игнорисање је само делимично.
У реченици „Не трчи, неспретњаковићу!“ оно се концентрише на две речи „не“ и „неспретњаковић“. Оно што смо му уствари желели поручити, а то је да престане да трчи јер ће пасти, дете готово и није чуло. Чуло је само „не“ и реч увреде која се спрема у подсвест. Дете тако и даље наставља чинити оно што смо му забранили, а родитељ ту непослушност кажњава додатним негативним реченицама. Тако ситуација постаје још гора.
Речи имају велику моћ
Психолози сматрају да све основне моделе понашања дете усваја између своје треће и шесте године живота. До треће године деца су по природи оптимистична, егоистична, уверена у своју супериорност и неограничено су самоуверена. Због тога ће чак и врло строги и категорични родитељи тешко утицати на дететово понашање до треће године. Али, после треће године ствари се мењају. Дете почиње интензивније да учи о животу, емоцијама, властитој и туђој рањивости те једноставно постаје пријемчивије. Због тога речи и ставови које дете у том периоду чује имају најјачи утицај јер се полако почињу уграђивати у дететове црте личности.
Шта то значи, да покушамо разјаснити на примеру неколико врста образаца које родитељи неретко употребљавају у свакодневном говору, а психолози саветују избегавати их.
„Не живи“
Ово је најозбиљнија и врло категорична наредба коју додуше ниједан родитељ неће изговорити нити пожелети свом детету. Ипак, испод наших поступака и речи понекад се скривају управо такве поруке. Реченице и фразе пример: „Не желим те видети! Одлази у своју собу!“, „Нисам ни помишљала да могу родити овакво непослушно дете!“, „Гори ниси могао испасти!“ припадају овој групи негативних порука. У њиховој служби налазимо и нешто блаже реченице: „Колико проблема због тебе!“ или „Ја сам за тебе дала свој живот, а ти мени овако враћаш!“
Сваки психолог ће вам истакнути негативност таквих реченица. Дете, слушајући их, развија осећај кривице захваљујући којем родитељ њиме лако манипулише чак и кад оно одрасте. Можда вам се као родитељима тај принцип чини практичан, но желите ли одгојити човека који ће једног дана бити успешан, испуњен и срећан, увек бисте требали имати на уму да ваше дете то може постати само ако у детињству има прилику неометано развијати своје потенцијале уз вашу подршку.
Направи ли такву атмосферу да је вама дете вечно дужно и покрај вас има осећај кривице или мање вредности, његови потенцијали и животни успех увек ће бити у другом плану.
Немој бити дете“
У служби ове поруке најчешће се користи фраза: „Зашто се понашаш као мало дете?“, „У твојој доби деца су већ паметнија!“, „Ти више ниси беба!“, „Уозбиљи се!“
Сва деца додуше имају природну потребу бити одраслија и старија јер сматрају да одрасли имају више привилегија. То је нормално, но овим речима родитељи поручују детету да је „бити дете“ заиста нешто лоше те да је потребно направити све како би постао озбиљнији, одраслији. Оне додатно наглашавају потребу детета да жели бити одрасло па таква деца избегавају „детињасто“ понашање, лоше усвајају социјализацијским вештине, имају потешкоћа играти се и комуницирати с децом, не налазе своје место у социјалној групи.
„Не осећај!“
Ова се порука јавља у фразама у којима се занемарују и потцењују дететови осећаји: „Како те није срамота бојати се мрака, ти си већ велик!“, „Није лепо љутити се на тету у вртићу кад је она паметнија и старија!“ Слушајући такве реченице дете постепено учи да емоције као што су страх или љутња нису пожељне, да ће због њих чак бити и кажњено. Иако су страх и љутња нормалне емоције које сви понекад проживљавамо, дете их почиње потискивати. Кад-тад накупљене емоције у неком облику излазе на видело. Напетост се може испољавати кроз испаде беса, агресије или злобе. Обично се ове емоције исказују на слабијима од себе па дете малтретира животиње, трга и баца играчке те туче другу децу.
Излаз постоји
Набројили смо само неке од негативних образаца којима се родитељи обраћају деци. Препознајете ли их у свом говору, покушајте их контролисати и потпуно избацити из речника. Доносимо вам неколико савета како да то промените.
Увек можете бити бољи родитељи. Зато се замислите над собом те промислите што и како говорите својој деци. Није лоше ставити се у позицију детета и замислити како бисте се осећали да вам неко стално говори: „Не брбљај!“, „Неспретњаковићко!“, „Не вичи!“, „Не зановетај!“, „Склони се, имам посла!“ Запамтите да дететови поступци и емоције нису мање важни од поступака и емоција одраслог човека.
Непостојање правила може бити једнако штетно за дететов развој, као и стално упућивање неутемељених забрана. Зато треба поставити правила и знати када и зашто нешто забрањивати.
Нема сумње да забране треба да постоје. Ако се дете излаже опасности, разумљиво је да ће је родитељ забраном покушати да спречи, ипак често родитељи изговарају забране из навике или због властитог мира.
Извор: Мојпедијатар