Verovatno je svako od nas u detinjstvu od roditelja čuo slične rečenice: „Nesrećo moja!“, „Lenštino!“, „Šeprtljo!“… Listu uvreda mogli bismo još dugo dopunjavati i verovatno ne bismo iscrpili sve što su roditelji u trenucima ljutnje ili pak zabavljanja zadirkivanjem spremni izgovoriti svojim mališanima.
I rekli biste sve je to život, sve smo to zaboravili i danas smo normalni ljudi. Sreća zaista jeste da deca vrlo brzo zaboravljaju ružne situacije. Ali, u zabludi ste ako mislite da ružne reči za sobom ne ostavljaju baš nikakvog traga, pogotovo ako se češće izgovaraju. Činjenica da ih se kao odrasli ljudi živo sećamo govori mnogo o njihovu snažnom delovanju u detinjstvu kad su izgovarane.
Skrivene poruke
Roditelji nisu svesni štetnosti nekih svojih reči. Poteškoća je što one lako postaju sastavni deo svakodnevne komunikacije na koji se brzo navikavamo. Međutim, posledice za dete kojem su upućene dalekosežnije su nego što mislite. Kako dete još nema razvijen kritički odnos prema tuđim stavovima, ružne reči doživljava vrlo intenzivno, a brani se jedinim jednostavnim oružjem dostupnim njegovoj psihi – dete ignoriše poruke. No, ignorisanje je samo delimično.
U rečenici „Ne trči, nespretnjakoviću!“ ono se koncentriše na dve reči „ne“ i „nespretnjaković“. Ono što smo mu ustvari želeli poručiti, a to je da prestane da trči jer će pasti, dete gotovo i nije čulo. Čulo je samo „ne“ i reč uvrede koja se sprema u podsvest. Dete tako i dalje nastavlja činiti ono što smo mu zabranili, a roditelj tu neposlušnost kažnjava dodatnim negativnim rečenicama. Tako situacija postaje još gora.
Reči imaju veliku moć
Psiholozi smatraju da sve osnovne modele ponašanja dete usvaja između svoje treće i šeste godine života. Do treće godine deca su po prirodi optimistična, egoistična, uverena u svoju superiornost i neograničeno su samouverena. Zbog toga će čak i vrlo strogi i kategorični roditelji teško uticati na detetovo ponašanje do treće godine. Ali, posle treće godine stvari se menjaju. Dete počinje intenzivnije da uči o životu, emocijama, vlastitoj i tuđoj ranjivosti te jednostavno postaje prijemčivije. Zbog toga reči i stavovi koje dete u tom periodu čuje imaju najjači uticaj jer se polako počinju ugrađivati u detetove crte ličnosti.
Šta to znači, da pokušamo razjasniti na primeru nekoliko vrsta obrazaca koje roditelji neretko upotrebljavaju u svakodnevnom govoru, a psiholozi savetuju izbegavati ih.
„Ne živi“
Ovo je najozbiljnija i vrlo kategorična naredba koju doduše nijedan roditelj neće izgovoriti niti poželeti svom detetu. Ipak, ispod naših postupaka i reči ponekad se skrivaju upravo takve poruke. Rečenice i fraze primer: „Ne želim te videti! Odlazi u svoju sobu!“, „Nisam ni pomišljala da mogu roditi ovakvo neposlušno dete!“, „Gori nisi mogao ispasti!“ pripadaju ovoj grupi negativnih poruka. U njihovoj službi nalazimo i nešto blaže rečenice: „Koliko problema zbog tebe!“ ili „Ja sam za tebe dala svoj život, a ti meni ovako vraćaš!“
Svaki psiholog će vam istaknuti negativnost takvih rečenica. Dete, slušajući ih, razvija osećaj krivice zahvaljujući kojem roditelj njime lako manipuliše čak i kad ono odraste. Možda vam se kao roditeljima taj princip čini praktičan, no želite li odgojiti čoveka koji će jednog dana biti uspešan, ispunjen i srećan, uvek biste trebali imati na umu da vaše dete to može postati samo ako u detinjstvu ima priliku neometano razvijati svoje potencijale uz vašu podršku.
Napravi li takvu atmosferu da je vama dete večno dužno i pokraj vas ima osećaj krivice ili manje vrednosti, njegovi potencijali i životni uspeh uvek će biti u drugom planu.
Nemoj biti dete“
U službi ove poruke najčešće se koristi fraza: „Zašto se ponašaš kao malo dete?“, „U tvojoj dobi deca su već pametnija!“, „Ti više nisi beba!“, „Uozbilji se!“
Sva deca doduše imaju prirodnu potrebu biti odraslija i starija jer smatraju da odrasli imaju više privilegija. To je normalno, no ovim rečima roditelji poručuju detetu da je „biti dete“ zaista nešto loše te da je potrebno napraviti sve kako bi postao ozbiljniji, odrasliji. One dodatno naglašavaju potrebu deteta da želi biti odraslo pa takva deca izbegavaju „detinjasto“ ponašanje, loše usvajaju socijalizacijskim veštine, imaju poteškoća igrati se i komunicirati s decom, ne nalaze svoje mesto u socijalnoj grupi.
„Ne osećaj!“
Ova se poruka javlja u frazama u kojima se zanemaruju i potcenjuju detetovi osećaji: „Kako te nije sramota bojati se mraka, ti si već velik!“, „Nije lepo ljutiti se na tetu u vrtiću kad je ona pametnija i starija!“ Slušajući takve rečenice dete postepeno uči da emocije kao što su strah ili ljutnja nisu poželjne, da će zbog njih čak biti i kažnjeno. Iako su strah i ljutnja normalne emocije koje svi ponekad proživljavamo, dete ih počinje potiskivati. Kad-tad nakupljene emocije u nekom obliku izlaze na videlo. Napetost se može ispoljavati kroz ispade besa, agresije ili zlobe. Obično se ove emocije iskazuju na slabijima od sebe pa dete maltretira životinje, trga i baca igračke te tuče drugu decu.
Izlaz postoji
Nabrojili smo samo neke od negativnih obrazaca kojima se roditelji obraćaju deci. Prepoznajete li ih u svom govoru, pokušajte ih kontrolisati i potpuno izbaciti iz rečnika. Donosimo vam nekoliko saveta kako da to promenite.
Uvek možete biti bolji roditelji. Zato se zamislite nad sobom te promislite što i kako govorite svojoj deci. Nije loše staviti se u poziciju deteta i zamisliti kako biste se osećali da vam neko stalno govori: „Ne brbljaj!“, „Nespretnjakovićko!“, „Ne viči!“, „Ne zanovetaj!“, „Skloni se, imam posla!“ Zapamtite da detetovi postupci i emocije nisu manje važni od postupaka i emocija odraslog čoveka.
Nepostojanje pravila može biti jednako štetno za detetov razvoj, kao i stalno upućivanje neutemeljenih zabrana. Zato treba postaviti pravila i znati kada i zašto nešto zabranjivati.
Nema sumnje da zabrane treba da postoje. Ako se dete izlaže opasnosti, razumljivo je da će je roditelj zabranom pokušati da spreči, ipak često roditelji izgovaraju zabrane iz navike ili zbog vlastitog mira.
Izvor: Mojpedijatar