ONLAJN provere kojima možete obnoviti i utvrditi pređeno gradivo pogledajte OVDE
Sunce zlatnog kova
U tami neznanja, pre mnogo vekova, zasjalo je sunce zlatnog kova!
Zasjalo je svakom na putu znanja, ogrejalo svakog na putu pokajanja!
Od tada je prošlo vekova i vekova, al sunce se rađa iznova i iznova, rađa se i greje sve one što slave to zlatno sunce – ime Svetog Save!
Vreme rađa borce
Carevaše nekad neznanje i beda, carevaše nekad – dok ne beše njega!
Ali vreme rađa junake, junake i učenjake, vreme rađa ljude prave, ljude poput Svetog Save!
Vreme rađa hrabre borce, da od vere dižu dvorce, u dvorcima danas đaci slave, i idu putem Svetog Save!
Carevaše nekad neznanje i beda, carevaše nekad – danas slika bleda, ko ne vidi, neka pogleda ovu zlatnu decu, đake prvog reda!
Ikona Svetog Save
Naučile oči da te gledaju, naučile srcu ljubav da daju, ljubav i veru da me vodi rekom života što se brodi.
Naučile oči da te gledaju, naučile, ko da ne znaju, da mogu gledati i gledati taj lik sveti i nikada se neće nagledati!
Ikonu Svetog Save (sa slike) izradio je naš umetnik Vladimir Mirković. Vladimir je po struci profesor pedagogije, a po opredeljenju ikonorezbar. Živi i stvara u Vučiću kod Rače. Autor je velikog broja pravoslavnih ikona u duborezu. Do sada je organizovao više od šezdeset samostalnih izložbi. Izlagao je u Beogradu (u Studentskom kulturnom centru (SKC-u), kući Đure Jakšića, Etnografskom muzeju…) i u mnogim mestima širom Srbije.
Jovan Jovanović Zmaj
Na Svetoga Savu
Kad ste juče, mila deco, svi radosni bili, čistom dušom svete pesme ugodniku vili,
pesme vili na njegovu i na svoju diku, Svetom Savi, srpskog roda prvom prosvetniku,
na me pade, ne znam zašto, neka briga ljuta, uzdan`o sam toga dana nekoliko puta.
Seć`o sam se crna mraka i borbe krvave, pa sam gled`o u ikonu Svetitelja Save.
Odvele me brižne misli do onih krajeva gde još ni sad srpskoj deci srpske škole nema.
Kako je to njima teško lutati po tami, u tuđini, u nesvojti videti se sami.
Blago vama, mila deco, kojima se daje da u svakoj dragoj školi pribirate znanje!
Gde s jezikom mile majke svaka vrlost budi, gde s` učite da budete i Srbi i ljudi.
Štujte škole kao temelj budućnosti prave, crpsku školu k`o amanet Svetitelja Save.
Blago vama iduć, k znanju po srpskome putu, al, ja plačem kad god vidim granu otkinutu.
Jovan Jovanović Zmaj
Pod ikonom Svetog Save
Bolna leži dobra majka, ne silazi s odra svoga, udovica j’ dece ima, jedno manje od drugoga.
Druga nema, – dece ima za decu bi život dala, ali ako dušu pusti, šta će, šta će deca mala?
Mrak bi bio, ali nije: bolesnici više glave kandioce tiho gori pred ikonom Svetog Save.
Il’ je zebnja, il’ je strava, il’ je slutnja, il’ što više; Oko majke deca s’ kupe, majka vrlo brzo diše.
Ponoć kuca, deca blede, najstariji i najjači, kad otare suze svoje, tare suze svojoj braći.
Majka b’ htela decu spasti od zla što se na njih sprema, htela bi im nešto kaz’ti, ali glasa više nema.
Ko bi znao misli njene, ko bi znao njene muke! Najstariji sinak priđe i ledne joj ljubi ruke.
Ti poljupci daše snagu dahom mlade duše zdrave, majka diže ruku nagu ka ikoni Svetog Save.
„Znaš li što bih htela reći?“ to govori, ruka pada; oko staje, srce staje, ali jošte ima nada.
Ima nade u prvenca, da će znati, da će hteti – „Razumem te majko draga, i držaću u pameti.
U grud’ma će mojim živet’ mis’o tvoja, tvoja želja, ja ću vodit’ braću svoju putem ovog svetitelja.
Okaljat’ nam obraz neće ni sto ljudi, ni sto beda, shvatićemo, pamtićemo da smo srpske majke čeda“.
Ove reči zamedljaše gorki pehar zadnjeg časa: na ustima bolne majke blag se osmeh zatalasa.
Kandioce zatrepeta pred ikonom Svetog Save deca stoje, cvet do cveta – venac oko mrtve glave.
Vojislav Ilić
Sveti Sava
Ko udara tako pozno u dubini noćnog mira
na kapiji zatvorenog svetogorskog manastira?
„Već je prošlo davno veče, i nema se ponoć hvata,
sedi oci, kaluđeri, otvor`te mi teška vrata.
Svetlosti mi duša hoće, a odmora slabe noge,
klonulo je moje telo, umorne su moje noge –
al` je krepka volja moja, što me noćas vama vodi,
da posvetim život rodu, otadžbini i slobodi.
Prezreo sam carske dvore, carsku krunu i porfiru,
i sad, evo, svetlost tražim u skromnome manastiru.
Otvor`te mi, časni oci, manastirska teška vrata
i primite carskog sina ko najmlađeg svoga brata“.
Zaškripaše teška vrata, a nad njima sova prnu
i s kreštanjem razvi krila i skloni se u noć crnu.
A na pragu hrama svetog, gde se Božje ime slavi,
sa buktinjom upaljenom, nastojnik se otac javi.
On buktinju gore diže, iznad svoje glave svete,
i ugleda, čudeći se, bezazleno boso dete.
Visoko mu bledo čelo, pomršene guste vlasi,
ali čelo uzvišeno božanstvena mudrost krasi.
Za ruku ga starac uze, poljubi mu čelo bledo,
a kroz suze prošaputa: „Primamo te, milo čedo“.
Vekovi su prohujali od čudesne one noći,
vekovi su prohujali i mnogi će jošte proći.
Al` to dete jošte živi, jer njegova živi slava,
jer to dete beše Rastko, sin Nemanjin – Sveti Sava.
Matija Bećković
PRIČA O SVETOM SAVI
Kada je Sveti Sava išao po zemlji,
Još pre svoga rođenja,
Dok se zvao Rastko,
Kao što ide i sada,
Samo ga ne vidimo,
A možda je to bilo i docnije.
Krenuo je Savinim stopama,
Ka Savinom izvoru
Na Savinom vrhu,
Kuda i mi idemo,
Jer drugog puta i nema.
Kada je negde oko Savina dana
Naišao Savinom stranom,
Napali su ga psi,
Kao što i sad napadaju
Svakoga ko se uputi Savinim tragovima.
Putnik je najpre sastavio tri prsta,
Kako je odredio da se i mi krstimo,
Plašeći ih zakonom
Od koga su još više pobesneli,
A ni do danas nisu uzmaknuli.
Onda se sagnuo da dohvati kamen,
Ali kamenje beše zamrznuto,
Svezano za zemlju studenim sindžirima,
Jer beše jaka zima,
Kao i ove godine,
Kao uvek oko Savina dana.
Već su raznosili Savina stopala,
Savin kuk i Savin lakat,
Po prodolima i jarugama zemlje
Zbog koje je podeljen svet,
Kad je Sceti otpasao mač usta,
Jedino oružje koje je nosio,
A koje je i nama ostavio,
Govoreći ove reči:
— Neka je prokleta zemlja u kojoj su
Paščad puštena, a kamenje svezano.
Dragana Konstantinović
SVETI SAVA
Bio je dete od glave do pete,
zvao se kratko – Nemanjić Rastko.
Hteo je da uči, da znanje svije,
al` škole bilo nijedne nije.
Zato je ustau u ranu zoru
i pobegao na Svetu Goru.
Tu je u osami manastira
učio staze ljubavi, mira.
Post`o je mudra, učena glava,
svetitelj srpski – Sveti Sava.
Milorad Popović Šapčanin
Svetom Savi
Ostavio babov zamak i varljive dvorske sjaje, otišao s duhovnici u neznane tuđe kraje. Na atonskoj isposnici, u inočkoj crnoj rizi, provodio dane duge u molitvi i podvizi.
Srce ti je za rod bilo, čistoćom si vere sjao, milom rodu i Gospodu na službu si sebe dao. Među braćom utulio žestok plamen borbe lične, postavio glave Crkvi i temelje nepomične. Otrok, sebar i vlastelin pred tobom su bili ravni, svi članovi jednog tela nerazlučni, punopravni. Besedama tvojim, oče, treptala je sveta Žiča. Ah, što stara, hladna, ne zna da ih tvojoj deci priča.
Oko sobe skupljao si decu malu, srpsku nadu, učio ih reči Božjoj, sitnoj knjizi, svetom radu; Sejao si te njivice jedrim zrnom Božjih slova, a žetvu si iščekiv’o od Božjega blagoslova.
O, nauči i nas slabe uzor- Srbe, sveče vrli, vaspitati i učiti, vršit’ pos’o neumrli; odricat se taštih časti, krst tereta snosit` voljno, a u grudma vazda nosit` srce čisto, zadovoljno…
Milan Petrović
SVETI SAVA
Sa tovarom blaga s Nemanjinog Rasa,
pošao je pastir sa bradom do pasa!
Zast`o je u gori, kraj studen vode,
da otpeva Bogu i da krst pobode:
„Sa visova, onih, mermer da se skida,
i na ovom mestu crkva da se zida!“
I kad jeknu zvono na novome hramu,
Sava prođe dalje k`o sunce kroz tamu!
Kroz sebarsko selo kroz koje je greo,
on nijednog đaka s knjigom nije sreo:
„Sa visova, onih, mermer da se skida,
i u ovom selu škola da se zida!“
I caričin biser i carevo zlato,
sve je carsko sebru za kap znoja dato!
I kad diže lavre sin predaka slavni`,
od Atonskih gora do Panonskih ravni,
on umorne ruke preko grudi sklopi,
i s blaženstvom umre na hristovoj stopi!
Na beskrajnom putu vekovi se nižu,
smrtni ljudi gaze, a besmrtni dižu!
I kad Sinan vide kraj Savinog groba
sa krstom o vratu poturčenog roba,
on Savine kosti izgore na žaru,
a iz praha niče crkva na Vračaru!
SVETI SAVA
Srpkinjica jedna mala
volela je mnogo znati;
što god vidi ona pita:
„Šta je ovo, mila mati?“
Prevrćući knjigu neku,
spazila je sliku malu
i na slici decu mnogu,
među njima Svetog Savu.
„Je li, mati, ko je ovo
sa dečicom što se bavi,
što mu ruka desna lebdi
na dečijoj maloj glavi?
Reci, majko, ko je, reci
ja tu sliku vrlo volim,
ne znam zašto, al` bih često
da se pred njom Bogu molim“.
„I moli se, ćerko mila,
ta je slika sveta glava,
taj što decu blagosilja,
to je, `ćeri, Sveti Sava.
Kraljević je srpski bio,
al` mu kruna ne bi mila
u životu monaškome,
duša mu se posvetila.
Odreko se sveta, blaga,
siromahe duh mu traži,
prolazio svuda on je,
da ih teši, da ih blaži.
Voleo je srpstvo svoje
pa mu škole stoga dao,
da ga spase od neznanja
prosvetom ga opasao.“
Borivoje Vukomanović
Slovo o Svetome Savi
Sunce pio, Srbiju opio,
opio je nadom i lepotom
prah od cveta bio pred golgotom.
Molitva mu bila saputnica
Srbija mu raspevana tica
čuva gusle da ne budu neme
da im pesma nikad ne zaneme.
Srcem hteo snove da raspeva
dušom hteo ptice da natpeva
na lomači ostao je jači.
Na licu mu vidim Studenicu,
javu pleo i snove ispleo.
Sveti Save pretke vaskrsava.
Vojislav Ilić
Srpkinjica
– Srpkinjice sele, Srpkinjice mlada,
Gde si do sada bila? Kuda misliš sada?
– U igri, u polju provela sam leto,
Pa veselo sada u školu me eto.
Ah, kako je lepo, kad bi mogo znati,
Ravnim poljem ići, šareno cveće brati!
Moj najlepši venac, što sam poljem brala,
Učitelju svome baš jutros sam dala-
Tim najlepšim cvećem, kao darom slave,
Da ikonu kiti svetitelja Save.
Budimir Stefanović
Molitva Svetitelja Save
Pred prestolom Svevišnjega Sveti Sava Boga moli, Boga moli, suze roni I ovako on govori:
„Rod je srpski dragi Bože, U poslednje ove dane Teško Tebi sagrešio, Od Tebe se otpadio.
Ali imaj jošte srca Koja Ti se, Bože mole: To su deca, deca srpska, Ona Tebe, Bože vole.
Stariji su zanemogli, Srcem svojim otežali, A deca su himne Tebi Ponajlepše ispojali.
I za njih se, Bože, molim: – Daj im, Bože, snage nove Da obnove crkvu srpsku, Tvoju slavu na vekove.“
Milica Miladinović-Keserović RASTKO NEMANJIĆ-SVETI SAVA
Bio si princ Nemanjićkog viteštva i sunce prosvetiteljstva srpske renesanske zore i iz skromnih ubogih soba isterao si mrak i širom otvorio prozore da uđe svetlosni zrak.
Bio si duhovni div i kao junački soko siv digao si se do plava neba da sa visine pogledom obuhvati ono što niko nije mogao da shvati da je kao nasušna kora hleba potrebno prosvetiti vid skinuti s očiju stid neznanja.
Tebe je rodio Nemanja predodređen da stvori novo doba oslobodivši duhovnog roba i da u tom čvrstom hodu osnaži palu veru i poda joj novu meru stvorivši crkvu samostalnu samohranu,svom srpskom rodu.
Bio si svetac-duhovnik i monah isposnik: odrekao si se dvorske trpeze i postao jedinstvo sinteze od molitve Bogu do službe rodu. Od skiptara,sablje i mača, tvoja je vera bila jača.
Ti si bio tvorac i čudotvorac: podizao si škole gde te sva deca vole i do danas ti se mole. Gradio si manastire u njima skupljao pastire i pokazao svetu srpsku prosvetu na pragu imperije moćne Vizantije.
Bio si pravi diplomata izmirivši dva rođena brata zavađena do samog rata. Državnik-pravnik od dara učinio si da preporukom cara budeš izabran za vladara, nosioca duha i otpora svih srpskih zlotvora, između dve carske sile Tvoje su ideje jače bile.
Ti si tvorac čisto srpskog slavlja Svetosavlja. Neka se i naša kolonija mala što je sve za crkvu dala na današnji dan Tebi najavi sa: Uskliknimo s ljubavlju Svetitelju Savi!
Sledeće >
Pesma Svetom Savi
Gospod blagi zbori kad po zemlji hodi O duhovnom piću i o živoj vodi: Blažen ko nju pije u ovome veku, Reke će od njega žive da poteku. U srpskome rodu niko znao nije Živom vodom sebe k’o ti da opije. Zato su iz tebe reke se izlile I svu zemlju srpsku divno natopile: I milost i pravda i istina sveta, I nada i bratstvo i smerna prosveta, Snažno rodoljublje, nežno bratoljublje To su tvoje vode, sve dublja od dublje. Pojio si njima živi ti rukosad, Pojio si do sad, pojićeš i od sad. K’o što Misir nema vode izvan Nila Tako ni bez tebe tvoja domovina.
Srpska Slava
Danas širom belog sveta, svugde gde se srpski zbori, „Uskliknimo Svetom Savi“ pobožna se pesma ori. Danas svaka srpska kuća, uz molitve Bogu svete, Svetom Savi sveću pali i zelene vence plete. Danas Srbi, svi i svuda, slave jednu istu slavu: proslavljaju svetitelja svoga srpskog – Svetog Savu.
Na Svetoga Savu
Maleno sam đače, maleno mi znanje: tek sam upoznala bukvar i čitanje, ali već znam i ja za Svetoga Savu i razumem lepo današnju proslavu. Sveti Sava beše sin kraljevske krvi; veliki učitelj, prosvetitelj prvi; on je otvarao prve crkve, škole i učio Srbe da se Bogu mole. Zato celo Srpstvo danas slavu slavi i s ljubavlju kliče Svetitelju Savi, pa mu i ja kličem, iako sam mala: „Svetitelju Savo, slava ti i hvala!“
Vojislav Ilić Sveti Sava
Nad atonskim hramom, još u davno vreme, podiže se bura usred noći neme. I dok mračnim krilom za nebo se hvata, neko živo lupnu u hrastova vrata. – Iguman se diže. Na ulasku samom stajalo je momče, uvijeno tamom. U njegovoj ruci, što je gore diže, s upaljena luča rujni plamen liže. Dim se vije, mota – i koturi jure u kapiju tvrdu i zidine sure. Ko je ovo momče? koji jad ga slama? i šta traži noćas od Božijeg hrama? Crn, sebarski plašt mu mlada pleća krasi, po kome su pale srebrnaste vlasi. A po vitkom stasu što ga diči tako, tvrdom se je likom opasao jako. I on smerno stoji. O njegovu vratu samo krst treperi u suvome zlatu. To bejaše Rastko. Sin Nemanjin to je, što je carske dvore ostavio svoje – Jer ga ljubav goni, jer ga želja slama, da postane slugom Božijega hrama. Crn sebarski plašt mu mlada pleća krasi, po kome su pale srebrnaste vlasi. I nad lepom glavom, u dubini mraka, sjajan kolut sija od najlepšeg zraka.
Želja Svetog Save
Dvadesetog ovog veka Sveti Sava na nas čeka. Sa visine on nas gleda, Gde brat bratu mira ne da, Pa se moli Višnjem Bogu Da nam dade ljubav, slogu. On poziva braću milu Da čuvaju srpsko slavlje I da drže pravoslavlje. Da se srpski jezik širi, Da se brat sa bratom miri, Da se slavi srpska slava To nam želi Sveti Sava.
Mićo Jelić Grnović Uspavanka za srpsku djecu
Sveti Sava s djecom spava. On ih čuva da ih nemir ne oduva. Svetom Savi večna hvala što sa srpskom djecom spava.
Jovan Jovanović Zmaj Suze Svetog Save
Palo inje, al` ne palo samo, S njim padoše suze sa nebesa Niko ne zna suze čije li su, Samo znade proiguman Pavle: To su suze svetitelja Save. A što plače, za nevolju mu je: Neće Bože da ga pusti dole, Da začini popu popovanje, Da olakša školo školovanje. Još mu veli Bože Savaoče: „Savo, sine, ne haj za Srbine. Njin si bio, njih si prosvetio, Ako su ti zapamtili reči Njina sreća, ničija nesreća. Ako su se njima oglušili, Jadni bili, svakom robovali, Međ sobom se trli i poklali, Sami sebi groba iskopali!“
Aleksa Šantić Sveti Sava na golgoti
Sa ovoga mjesta, đe grešni ljudi Raspeše tebe, o Hriste naš! Molim se tebi iz čistih grudi Da mome rodu pokoja daš!
Štiti ga, krepi; na svakom djelu Milosti tvoje daruj mu moć! Vodi ga miru i sreće vrelu, Razgoni tamu i mrklu noć.
Žarom pregnuća, vjere i nada Njegovog duha raširi let! Ne daj mu klonut` u sili jada – Za slavu nek je slobodan mret!
Ljubavlju, slogom, napoj ga, krepi, I blagoslovi sav narod moj! A divlji dušman nek mukom strepi Kad Srpstvo stane u jedan stroj!
Savin monolog
Noćas će kroz san roditelja mojih slutnja teška zamahati crnim ogromnim krilima, i braće moje kroz srca viteška strah će minuti.
A ja ću već biti daleko od rodnih sela, na domaku svetogorskih tihih manastira, klečaću već kraj manastirskog praga bela pun molitve i mira.
I kad bekstva sinovljeg stignu tužni glasi do vlastele naše i kneževa, rezaće već sveti oci moje vlasi; i duša pod nebom jutarnjim kao ševa biće visoko.
A kad mati moja pruži ubogom komad hleba i pomene u molitvi ime izgubljenog čeda, srce će kucati moje ispod svešteničkog ruha i spaziću gde me Hristos pravo u oči gleda.
Kucnuo je čas svetog zaveta. Nikad više videti neću mili očinski krov, ni slušati blagog majčinog saveta, ni s braćom mladom krenuti u lov.
Nikad više sa ovih kneževskih trpeza neću čuti zvuk kupa i kondira, i odore svoje carske od zlatnoga veza zauvek skinuću.
A kad manastirske prekoračim prage mirne, u osamljenička kad stupim dvorišta i udahnem miris svete smirne, duša moja od života više ništa neće tražiti.
Moliću se tada za spas srpskog roda, za roditelja svojih blag i pobožni kraj, i da braća moja kroz život idu svetla hoda, kao anđeli kroz raj.
Budimir Stefanović Molitva Svetitelja Save
Pred prestolom Svevišnjega Sveti Sava Boga moli, Boga moli, suze roni i ovako on govori: „Rod je srpski, dragi Bože, u poslednje dane ove teško Tebi sagrešio, od Tebe se otpadio. Ali ima jošte srca koja Ti se, Bože mole: to su deca, deca srpska, ona Tebe, Bože vole. Stariji su zanemogli, srcem svojim otežali, a deca su himne Tebi ponajlepše ispojali. I za njih se, Bože, molim: – Daj im, Bože, snage nove da obnove Crkvu srpsku, Tvoju slavu na vekove.“
Sveti Sava
Jutros me je probudila, veleć` moja majka draga: „Ustaj kćeri moja, osviće nam srpskog roda Sveti Sava“. Ustala sam, obukla se, pošla rado, evo, amo da zajedno, mili gosti, Svetog Savu proslavimo. Svaki Srbin danas peva: „Uskliknimo s ljubavi“ a njegova pesma leti, u nebesa Svetom Savi.
Reč Svetoga Save
I ja dete bejah, znadoh za veselje, sa decom se igrah, ljubih roditelje, al` kad videh decu gorko uplakanu gde majci il` ocu idu na sahranu, od bola se stresoh, i ja prolih suze. – Ko to maloj deci roditelje uze? – To ih Tvorac uze –odgovor mi dođe. Ja ubrisah suze i žalost me prođe. Prilepih se srcem Ocu nebeskome sa ljubavlju većom nego zemaljskome.
I ja mladić bejah u društvu mladića okružen i laskan kitom od plemića. Jeste mladost krasna, al` okove kuje, u strast okovana strastima robuje. Mlad se čovek sprema i na megdan hiti zamišljen kako će drugog pobediti. Sve ovo videći, ja ću sebi reći: ko pobedi sebe, junak je najveći. Zato megdan sebi ja od sebe stvorih i pobednim ključem nebesa otvorih.
I ja starac bejah, sa starcima hodih, razgovore slušah, razgovore vodih. Začudih se mnogim na ivici groba gde se hvale sobom iz prošloga doba. Udovi od žena, al` ne od sujete, malo neki od njih smrti da se sete. A ja sebi viknuh: smrt je blizu sada, prošlost su ti gresi, a budućnost nada, s pokajanjem hitaj dok su žive kosti, disanjem se moli: Gospode, oprosti!
POZDRAV
Srećna vam slava, Srbi čestiti
Svetoga Save koji vas štiti.
Danas se slavi Svetitelj Sava
Crkve i škole Vrhovna glava.
Slava je ovo značaja retka
Veliki Uskrs Velikog Petka.
Srbin je tlačen, Srbin je gino,
Sveti mu Sava okove skino.
Njegova miso nije mu dala
Trpeti ropstvo, ni pokor zala
Srbin je sve to hrabro podneo,
Dok nije svano danak mu beo.
Mnogo ti hvala, naš Sveti Savo,
Ponosna slavo, vrhovna glavo
Šta je sad Srpstvo sa sviju strana
Jednoga krova – jednoga stana.
I Tebi hvala, o, Bože pravde,
Što Svetoga Savu Srbima dade.
Podaj mu i sad čelične snage I mnogo Tvoje pomoći blage.
Srećan vam praznik, deco i ljudi!
Srećna vam slava Srpčad i Srbi!
Tihomir Todorović NAŠ UČITELJ PRVI
Srpkinja sam mala, dete srpskog soja,
a Srbija draga j` domovina moja!
U njojzi su meni uspomene mile
što su srpsku zemlju celu ukrasile.
Crkve, manastiri po njojzi se bele
u njima postoje uspomene cele
i u njima nauk za svakoga stoji:
to su prve škole pradedova moji`.
Tu se srpstvo uči da pošteno radi,
da bližnjem svom ničim, nikad ne dosadi,
da se Bogu moli i bližnjega voli,
gladnog da nahrani i žeđ da utoli;
bolnog da obiđe, tužnog da uteši,
zavađene miri i sužnja odreši.
Taj nauk mam dade naš učitelj prvi,
on je Srbin bio i od srpske krvi, –
ime mu je bilo Svetitelju Sava.
Na svemu ovome hvala mu i slava!
ZAVET
Na dan ovaj Svetog Save
kad ga Srbi svuda slave,
da Gospodu zavet damo,
da Mu tvrdo obećamo:
„Ići ćemo putem slave –
starim putem Svetog Save,
živećemo mi u slozi!
O Gospode, ti pomozi!“
Poslednji put ažurirano ( Thursday, 20 December 2007 )
Moja vera Zapitaju mene često: što sam uvek vedra lika, kako grubu sudbu snosim bez vapaja i bez krika?
Kažem tada: u mom srcu jedna svetla iskra ima, koja zvezda daje smisla mom životu i snovima.
Samo s pravom verom čovek i u bedi mira nađe, s puta pravde i istine u životu retko sađe.
Jer i kad nas sudba kinji, a nevolja gruba tera, patnje će nam lakše biti kad nam život štiti vera.
Vera ne zna šta je mržnja, šta samoća, šta dosada, Vera diže, vera krepi, ko veruje ne propada.
Vera dušu našu bodri, od niskih je strasti čista, ko veruje ne zna šta su gadne zlobe i zavisti.
U najvećim stradanjima nad njima se vera nija, kada misliš nesrećan je blaženstvo mu dušu vija.
Eto, stoga u životu kada klone duša meni moja vera došane mi: čovek budi ! napred kreni !
I zato sam uvek vedar jer mi vera život sladi a vera je životvorna od čoveka diva gradi.
Molitva O, moj Bože dragi, malen Ti se molim: pouči me kako da sve ljude volim; dok sam jošte ‘vako u danima mladim, od jutra do mraka da veselo radim; da naučim nauk što za život trba, da umem zaslužit’ nasušnoga hleba, i da snosim voljno sve što mi se desi. Čuj molitvu moju Oče na nebesi!
Molitva male Danice Dobro jutro, dobri Bogo! ja sam mala, ja ti ne znam ništa reći, samo hvala! Hvala što je zora tako lepa, mila! Hvala što me majka moja poljubila! Hvala što je otac dobar – za nas radi, hvala što nam kora hleba tako sladi! Hvala što se igrat mogu s bratom malim, Hvala što se mogu na svem da zahvalim.
Na Svetoga Savu
Maleno sam đače, maleno mi znanje: tek sam upoznala bukvar i čitanje, ali već znam i ja za Svetoga Savu i razumem lepo današnju proslavu.
Sveti Sava beše sin kraljevske krvi; veliki učitelj, prosvetitelj prvi; on je otvarao prve crkve, škole i učio Srbe da se Bogu mole.
Zato celo Srpstvo danas slavu slavi i s ljubavlju kliče Svetitelju Savi, pa mu i ja kličem, iako sam mala: „Svetitelju Savo, slava ti i hvala!“
Sveti Sava Nad atonskim hramom, još u davno vreme, podiže se bura usred noći neme.
I dok mračnim krilom za nebo se hvata, neko živo lupnu u hrastova vrata. – Iguman se diže. Na ulasku samom stajalo je momče, uvijeno tamom.
U njegovoj ruci, što je gore diže, s upaljena luča rujni plamen liže.
Dim se vije, mota – i koturi jure u kapiju tvrdu i zidine sure.
Ko je ovo momče? koji jad ga slama? i šta traži noćas od Božijeg hrama?
Crn, sebarski plašt mu mlada pleća krasi, po kome su pale srebrnaste vlasi.
A po vitkom stasu što ga diči tako, tvrdom se je likom opasao jako.
I on smerno stoji. O njegovu vratu samo krst treperi u suvome zlatu.
To bejaše Rastko. Sin Nemanjin to je, što je carske dvore ostavio svoje –
Jer ga ljubav goni, jer ga želja slama, da postane slugom Božijega hrama.
Crn sebarski plašt mu mlada pleća krasi, po kome su pale srebrnaste vlasi.
I nad lepom glavom, u dubini mraka, sjajan kolut sija od najlepšeg zraka.
Srpska Slava
Danas širom belog sveta, svugde gde se srpski zbori, „Uskliknimo Svetom Savi“ pobožna se pesma ori.
Danas svaka srpska kuća, uz molitve Bogu svete, Svetom Savi sveću pali i zelene vence plete.
Danas Srbi, svi i svuda, slave jednu istu slavu: proslavljaju svetitelja svoga srpskog – Svetog Savu.
Na Svetog Savu
Gde god ima srpsko dete Venac slave danas plete, Gde se srpski piše, zbori, Tamo sveća danas gori. Gde su srpske crkve, škole, Danas Srpčad Boga mole Da im pruži ruku svetu Da dostignu željnu metu. Slave deca svoju slavu Carskog sina – Svetog Savu. Lica su im puna milja, Jer ih Svetac blagosilja.
Želja Svetog Save
Dvadesetog ovog veka Sveti Sava na nas čeka. Sa visine on nas gleda, Gde brat bratu mira ne da, Pa se moli Višnjem Bogu Da nam dade ljubav, slogu. On poziva braću milu Da čuvaju srpsko slavlje I da drže pravoslavlje.
Da se srpski jezik širi, Da se brat sa bratom miri, Da se slavi srpska slava To nam želi Sveti Sava.
Sveti Sava
Jutros me je probudila, veleć moja majka draga: „Ustaj kćeri moja, osviće nam srpskog roda Sveti Sava“.
Ustala sam, obukla se, pošla rado, evo, amo da zajedno mili gosti, Svetog Savu proslavimo.
Svaki Srbin danas peva: „Uskliknimo s ljubavlju“ a njegova pesma leti, u nebesa Svetom Savi.
Molitva Svetitelja Save
Pred prestolom Svevišnjega Sveti Sava Boga moli, Boga moli, suze roni I ovako on govori:
„Rod je srpski dragi Bože, U poslednje ove dane Teško Tebi sagrešio, Od Tebe se otpadio.
Ali imaj jošte srca Koja Ti se, Bože mole: To su deca, deca srpska, Ona Tebe, Bože vole. Stariji su zanemogli, Srcem svojim otežali, A deca su himne Tebi Ponajlepše ispojali.
I za njih se, Bože, molim: – Daj im, Bože, snage nove Da obnove crkvu srpsku, Tvoju slavu na vekove.“
RADUJTE SE DJECO
Ja dobro znam šta su dobra dela,
ja znam šta danas slavi zemlja cela!
Slavi mir, ljubav i znanje, slavi dobrotu i darivanje, slavi velika i dobra dela koja ćeš videti, budeš li htela…Videćeš da knjiga u školi caruje, videćeš manastir što veru daruje! Videćeš da Savu sledi zemlja cela, videćeš budeš li htela… Ja dobro znam šta su dobra dela, ja znam šta danas slavi zemlja cela! Slavi svoga Svetitelja Savu, radujte se deco, gore glavu!
S NEBA GLEDA SVETI SAVA
Sveti j Sava –srpska slava, Srpska slova piso Srpska mu je bila duša, Srpska sveta miso.
S neba glada Sveti Sava, Plače i uzdiše, Kad god srpče tuđa slova , A ne srpska piše.
S neba gleda Sveti Sava, Pa se obraduje, Kada srpče ćirilicu voli i poštuje.
Radujte se deco!
Ja dobro znam šta su dobra dela, ja znam šta danas slavi zemlja cela!
Slavi mir, ljubav i znanje, slavi dobrotu i darivanje, slavi velika i dobra dela koja ćeš videti, budeš li htela…
Videćeš da knjiga u školi caruje, videćeš manastir što veru daruje! Videćeš da Savu sledi zemlja cela, videćeš budeš li htela…
Ja dobro znam šta su dobra dela, ja znam šta danas slavi zemlja cela! Slavi svoga Svetitelja Savu, radujte se deco, gore glavu!