„У једном тренутку, пре 14 година, прво сам у школи узео неплаћено одсуство, после дао отказ. Иако сам тад већ добрано загазио у филм – рад на Завештању је почео крајем 2011, Исцељење сам снимао 2013 – било ми је страшно тешко да одем.“ – пише у краткој исповести на Фејзбуку Иван Јовић, наш редитељ, иначе по струци и учитељ и дефектолог.
Његову причу о томе како је напустио школу, прочитајте у наставку.
”После Учитељског ја сам онај старински магистарски завршио на Факултету за специјалну едукацију и рехабилитацију и имао срећу да ми стварно неки велики људи предају неке сјајне предмете, попут неуропсихологије или олигофренологије. Поред тога, имао сам од краја деведесетих саветодавну подршку професора Светомира Бојанина – увек сам могао да му се обратим, и слободно могу рећи да је он успео да ме изгради у том професионалном смислу, јер рад у просвети, ако га радите како ваља – јесте и саветодавни рад са родитељима. А рад са родитељима деце која имају било какве потешкоће и део су српског лоше спроведеног пројекта инклузије – то је посебан изазов, и ту је било периода у којима сам, као шеф тима за инклузију, више пута недељно звао или виђао Бојанина.
Рекао сам му једном да се осећам као зубар на ратишту, јер то је била инклузија по замисли српског Министарства просвете. Радио сам притом додатне пројекте – прво на Косову и Метохији са децом из енклава, после са децом без родитељског старања на нивоу целе Србије.
И изгорео сам.
До те неке 2011. кад сам ушао у снимање Завештања – што је опет подразумевало слушање тешких сведочења, овај пут старих људи – ја сам се, што се тиче школе, потпуно испразнио. Нисам више имао шта да пружим. Бојанин ме је подржао у идеји да одем, видео је да је останак у том систему за мене погубан. Али ја сам у менталном смислу дуго одлазио из просвете. И то највише из осећања одговорности према оној деци за коју сам осећао да их систем изневерава или угрожава.
Кад сам коначно отишао, мајка једне девојчице са потешкоћама у развоју ми је у школи оставила књигу са посветом: „Хвала што сте учинили све да С. постане део овога света“.
Боже, распао сам се. Обузела ме је ужасна кривица што остављам то дете, ту децу. Сећам се да смо се возили поред школе, Моња (супруга, прим. ур) је отворила књигу и прочитала ми то и ја сам одмах ушао у кризу, био сам спреман да се вратим. После сам неко време срачунато избегавао да прођем поред школе – што је био подухват узмемо ли у обзир да су ми деца ишла у ту школу. Осећао сам пулсирајући емоционални притисак и непријатност да прођем поред, стално осећање да ме зграда дозива и да сам некога изневерио.
Зашто ово пишем? Зато што гледам како отпуштају наставнике због подршке протестима, оне рањиве, које могу, и осећам један вид ретрауматизације. Јер знам да је тај посао за многе позив и да га раде упркос никаквим условима из истог осећања одговорности које је мене гвозденим стиском држало у школи све оне године. Знам и да је многима сваки неодржани час током прошле године био мучење из истог тог осећања одговорности. Знам да многи међу тим људима имају своју С. и мајку те С. према којима осећају обавезу да раде тај посао. И знам да кад стану са часовима – то је зато што је догорело сасвим.
И ово што Министарство просвете ради је просто зло и штетно, ово осветничко понашање према људима који су, пре свега, били солидарни са својим колегама. Желео бих да им кажем да разумем како се осећају и да им пожелим да из овог изађу подигнуте главе. Има живота после школе, а што је важније – ником није до зоре горела и биће живота и после овога. Имате вредност и у сваком нормалном друштву та би вредност била двоструко препознатија но у овој нашој несрећи.
Само храбро даље, има међу нама оних који разумеју размере жртве коју сте поднели.”