Пре него што сам добила децу, наравно, имала сам самопоуздање и родитељско умеће и мудрост јер сам као психолог и као неко ко је радознао прочитала много књига на ту тему.
И, као што обично бива са нашом младим мудростима, када сам добила децу показало се да их могу окачити мачку о реп. Мудрости, мислим. Да не вреде ни цвоњка.
Рецимо, покрет интуитивне исхране ми је био много занимљив и уверљив. Идеја је да смо сви ми рођени са здравом интуицијом шта треба, а шта не треба да једемо и колико, и да само треба да доследно дозволимо деци да сама бирају, да их не усмеравамо, не нуткамо и не говоримо о доброј и лошој храни. И она ће бирати добро.
Научила сам много, много из тих књига о интуитивној исхрани. Пре свега сам освестила колико смо склони да нуткамо децу храном, сатима, свакодневно! И колико убијамо деци тиме природни осећај када су гладни и када су доста појели и више им не треба. Готово нико данас од одраслих људи не почиње да једе када је гладан (већ када су му очи гладне) и не престаје да једе када је сит (него када му је већ мука). Одрасли људи понекад годинама не осете глад, оно да им крчи стомак, осим ако сплетом околности нису остали без оброка (рецимо, задржали се на послу). А требало би да једемо онда када смо заиста гладни.
Затим колико манипулишемо слаткишима. Слаткиши као награда ако поједеш све из тањира. Слаткиши када су немирни, па да се нечим забаве. Слаткиши и грицкалице када им је досадно. Грицкалице обавезно када било где пођу, на пут, на игралиште.
Идеја је, дакле, да ће деца бирати добро ако их оставимо на миру.
Али оно што тај покрет, колико сам видела, доследно занемарује је да су грицкалице и слаткиши и брза храна пуни појачивача укуса, супстанци које озбиљно нарушавају наш осећај за ситост и глад.
Многа деца неће спонтано изабрати воће пре него слаткиш и неће престати да једу када су сита.
Давно, давно некада, када су деца од слаткиша јела само домаће мамине и бакине колаче са пекмезом, мед и воће, могли смо сасвим сигурно говорити о природном осећају и имати поверења да ће дете престати да једе када је сито и да се неће прејести ни сланиша ни слаткиша.
Исто као што смо могли говорити о томе да ће се дете играти неке игре докле му буде забавно и да ће престати и неће претерати.
То више не можемо рећи за гледање цртаних филмова, на пример. Садржаји намењени деци су направљени да не дају детету да оде од екрана. Дете је практично беспомоћно пред садржајем на Јутјубу, толико је све то манипулативно урађено.
Дете ће појести пола табле чоколаде и гледаће пет сати у екран и у томе нема ничега природног и интуитивног.
Па, како онда подстаћи малу децу да једу здравије?
Рећи ћу вам како ми то радимо у нашој кући.
Ни муж ни ја не волимо слаткише ни грицкалице, па их углавном нема у нашој кући. Осим када гости донесу, па то одмах отворимо и поједемо са гостима. То је можда наша предност у овој причи. Деца траже слаткише када знају да их има. Ако не знају да их има, ни не помисле на њих.
Исто је и са цртаћима. Ако није ТВ укључен и нико не држи телефон у руци, деца ускоро неће ни мислити на цртаће, него ће направити себи забаву на неки други начин.
Пошто сам, потакнута тим књигама о интуитивном једењу, схватила да заиста није у реду јурити дете по кући и гурати му на превару залогаје у уста, као што су наше маме и баке радиле, одлучила сам да применим другу стратегију.
Решила сам да дететову природну радозналост начиним својим савезником!
И тако, саопштила сам им да ће од сада на њиховим тањирима да буде све што има тог дана за ручак, и месо, и салата, и пилав и шта год да је тог дана на јеловнику. (Свака част мамама које то од почетка раде! Ја нисам.)
Такође сам им саопштила да они апсолутно нису дужни да једу било шта од тога ако не желе.
Погледали су ме са неповерењем, али сам им рекла да им свечано обећавам да их нећу ни терати, ни молити, ни подмићивати да поједу било шта што не желе.
Правило број два, о коме нисам наглас дискутовала и које сам задржала за себе, је било да им такође нећу давати ништа друго за јело, ако не желе то из тањира. Дакле, нема више посебних јела за децу само да би нешто појела. Ако не желе то што је на столу, не морају. Али нема замене.
Требало ми је свега три дана доследног истрајавања у овоме да би почели да једу готово све.
Прво су испитивали границе. Да ли мама стварно то мисли када каже да можемо да поједемо само оно што нам се допада?
Затим им је требало неко време да схвате да заиста неће добити ништа уместо тога, иако су гладни. Да ће им бити понуђено опет исто оно што је остало од ручка. Кључ је у тихој и нежној, али као у мазге упорној доследности.
Након отприлике три, четири дана ћерка је узела залогај грашка, а син један чери парадајз, нешто што иначе никада до сада нису хтели да једу. Игнорисала сам савете књига о интуитивном једењу који кажу да не треба ни хвалити децу када једу, ни критиковати када не једу да се не ремети спонтаност, него сам тапшала и викала „Браво мајсторе“ на сав глас. Честитала сам им на њиховој храбрости да пробају ново и хвалила их, онако да чују, пред свима које смо тог дана срели. То им је било довољно да сутрадан пробају још нешто ново од поврћа, а прекосутра опет нешто друго.
А онда сам им наредних дана поново кувала то што су већ пробали, како би се навикли на укус.
И тако смо ми у нашој кући решили проблем пробирљивости у јелу.
Код деце је често у основи избирљивости у јелу у ствари страх од непознатог. Јело не изгледа укусно, па га неће ни пробати. Ако је зелене боје, врло вероватно га неће пробати. Постоји нека занимљива теорија која каже да је еволуција (или креација, ако више волите) створила децу много осетљивијом на горак укус поврћа да би се деца, која још немају искуства са биљкама, заштитила од тога да у незнању поједу отровну биљку. Деци је, дакле, по овој теорији поврће заиста ружнијег укуса и осећају га интензивније него одрасли људи.
Али деца су и радознала, и мали пустолови, и воле да буду похваљена за храброст, макар пустоловина била и пробање нових јела. Заправо, једино што нас спречава да их пустимо да сами науче да једу је наш неиздрж да их нахранимо било чиме, само да би нешто унели у себе. А важно је да деца задрже свој осећај глади и ситости и да наставе да га поштују и када одрасту. Помоћи ћемо им у томе тако што их нећемо малтретирати нуткањем, али ни тетошити их специјалним хранама за њих прављеним. Наравно да ће се, и треба, на кућном јеловнику често наћи нешто што деца воле! Па и себи припремамо чешће нешто што баш волимо да једемо. Али деца су равноправни чланови породице и као такви једу све што једу и одрасли у кући.
Аутор: Жељка Курјачки Станић, психолог и психотерапеут