Радин син студира, ево двадесет година. Живе у малом месту и сви око ње знају да он одавно не излази на испите, и да убија време по Београду да не би морао да се врати кући и помаже оцу у радионици. Потписујем да зна и она, али Рада увек има неко “рационално“ оправдање за његове поступке.
“Пао на испиту, па шта? Није он једини што је пао, падали су и већи од њега! Чула сам ја, излазе деца по седамнаест пута на тај испит… Кажу – глуп. Није глуп, него извуко тешка питања. Ваљда ја знам моје дете! A то што свет прича, па нека прича, немају паметнија посла, шта ће…“
Да не знам да је “њено дете“, руку на срце, у петом основне савладало читање – прича би можда и држала воду, а овако… Mогу само да климам главом и да јој не стајем на муку. Јер не лаже она мене, већ себе покушава да обмане. Као и сви ми, уосталом.
Обмана је у овом свету мали милион. Од тренутка кад отворимо очи – ми живимо некакву своју ситну обману.
„Није што је мој, ал тако је бистар. Паметница мајкина. Може он све, само кад хоће. Није агресиван, само има вишак енергије. Не могу сви бити метиљави. Добар је он… Ја да сам учитељица, ја бих знала како с таквом децом, а она њихова – килава, само дође, исприча себи у браду шта има па преко врата. Њему треба неко да му се посвети. Зато што је посебно дете. Да видиш како он онај домаћи уради, ма за два минута, а друга деца по три сата седе над књигом.
Рекли нам да идемо код психолога?! Шта ће мени психолог? Као да ја не познајем рођено дете! И сад нека тамо треба да ми каже како да га васпитавам, је л’? Е па, неће да може. Шта смо ми сад као неки лудаци? Она Миркова усред зиме иде у кратким рукавима и она је добра у главу, а моје дете не ваља? О томе ти причам. А знаш да су Миркову бабу везивали за кревет кад је била дете? Имала ону… епилепсију, шта ли… све ти је то генетски, ја да ти кажем… може она да има све петице, ал кад то у главу није добро – џаба ти.
И откад је оцена мерило знања? Онај мој све зна, оде на час, одговара и сваки пут – двојка. А зна за пет, да га чујеш кад га испитујем – све везе, ко песмицу. Како зашто? Зато што га мрзи наставник. Не може очима да га смисли, а да га пита човек зашто… Ништа му нисмо урадили. Нема везе, кад крене у средњу – видећеш, све ће то доћи на своје. А брине ме мало што је запео баш за гимназију, нема довољно бодова, ал видећемо…
Ма није ни гимназија што је била, ја да ти кажем. То дигли критеријуме, само би одличне ђаке, шта ли… као да ови други не постоје… а и економска је добра школа, шта јој фали? Ништа, па наравно, кажем ја. Све ти је данас чиста економија. Мада, мени је милије било да је отишао на неки занат. Sанас занат злата вреди. Aл он ни да чује… добро, мислим се, нека га, ако хоће економску, нек иде… Рекла ми Дана, што је секретарица директора, да нико никад није урадио пријемни ко он. Максимум поена. Мислим, није што је мој…
Оставио га за август! Матуранта, па за август! Па где то има!? Као да је њима мало њихове муке, ем пубертет, ем ова ситуација, једва спајамо крај с крајем и сад и он нашо да им загорчава живот… ‘Нако дете – за август!? Ма, кажем ти ја, он је отпочетка имао неки пик на њега! Ја му кажем, испричај ми ту лекцију, ма само да га чујеш – само везе. Тражићу да седим у учионици кад одговара, па да видимо онда да л је за август. Чекај само да оде на факултет. Мислим, није што је мој…
Уписо је. Јесте. Ма, фалила му три бода да упадне у буџет. Ах, знаш ти како је то, увек неко има неког свог, па се мало подмаже да не буде испод црте. Кога ми имамо? Никога. Ал добро, дигла сам кредит, снаћи ћемо се, и он је обећо да ће да даје те испите у року. Може он, знам ја то, само кад се потруди, кад загреје столицу, ма има да иде ко песма. Рекла сам му – ето, сине, није ти ово више ни основна ни средња школа, није ти ово ова наша варошица, Београд је то, ту те нико не зна, нема више “мрзи ме професор“, него књигу у шаке, немој да нас брукаш.
Ништа ме не питај. Да сам знала да је та економија тако тешка, ма не би му дала ни да уписује. У моје време је и луди Мићо дошо до треће године, а знаш да тај није умео да броји него у прсте. А сад – то књиге од по хиљаду и по страна, па сестро слатка, тешко је то и носити у торби сваки дан, а камо ли научити. А тај што им предаје – тешка нека бараба. Од њих десет, деветоро обори. Душе тај нема, зна ли он пошто је година!? Учио је, дабоме да је учио. На моје очи. Цело лето. Седео поред мене и све ми читао наглас. Ал шта ћеш – професор загуљен, а овај мој му је нешто ваљда добацио на предавању, знаш какав је, не подноси неправду… Мислим, није што је мој.“
И тако, слушам је шта ћу, питам је ли навраћао скоро, каже није – нема кад од књиге, а и почео да ради, ко ноћни чувар на неком градилишту. Каже – срамота га да га мајка и отац издржавају у тим годинама. Има и неку девојку, завршила медицину, каже. Даће Бог и да се жени. Ал прво школа, рекла сам му. Диплома па све остало. Не иде да она буде докторка, а он да чува градилишта, па је л’? Шта ми слежеш ту раменима? Ти си писмена жена, ти се разумеш у те… људске ствари, па реци, наши смо, нећу се ја љутити. Волим ја да чујем и туђе мишљење. Иде ли то? Како које? Она докторица, а он без дипломе! Зависи од људи, какви су, кажем. А знаш њега, паметан, добар, леп ко лутка… а ни диплома није што је била, па је л? Ето, кажи…
Рекла би ја њој, ал ми нешто непријатно. Нећу да јој кварим то мало што има и чему се нада. Јер знам – лакше је људима бранити своје обмане, него признати да нису у праву.
Чујеш ли ти мене ишта? – пита ме док нам долива кафу. – Шта мислиш, хоће ли он то икад завршити?
Јој, Радо, а што мене баш то пи… је л’ могу ја да заменим питање?
Аутор: Даниела Бакић