Решили смо да идемо у Немачку. Не можемо више. Купујемо детету патике на рате, у минусу смо на свим картицама

– Решили смо да идемо у Немачку. Не можемо више. Купујемо детету патике на рате, у минусу смо на свим картицама. Живимо овде сви на гомили, не могу више да чекам на ред за купатило! Доста ми је.

– А шта очекујеш тамо? Какву бајку?

– Не може бити горе него овде.

– Нигде не цветају руже. Пратиш ли ти шта се у свету дешава? Свуда су протести, сви су незадовољни, као да ће смак света. Дошло такво време чудно.

– То слушам од кад сам се родила. Још крени са Шантићем, и ’Остајте овдје’!

Фото: Artem Maltsev, Unsplash

– Добро, ја ти кажем како јесте. Мало сам старија од тебе, знам…

– Обоје имамо занимања која се траже.

– Нећеш видети белог дана. Сретаћете се само у пролазу. Дете ће остати жељно родитеља. Прегазиће те за мале паре.

– Паре не могу бити мање него овде.

– Али, тамо си странац, туђинац, у туђој земљи. Никад вас неће прихватити. Стефан дај боже да нађе другаре. Не зна ни језик. Смејаће му се.

– Смеју му се овде што је дебео. Већи сам странац у својој земљи него било где.

– Где ћете наћи посао? Мислите да само вас чекају?

– Наши људи се цене. Покажу се као најбољи радници.

– Е, видиш, то ја слушам од кад сам се родила.

– Зато што је тако.

– На основу чега мислиш да је тако?

– Сви то кажу.

– Који сви?

– Па, сви.

– Добро, лепо те питам – који сви?

– Ево, син Игоровог шефа отишао са средњом машинском у Минхен. Ено га, после пар месеци је постао менаџер, води погон у великој фабрици амбалаже.

– И, то је то?

– Није, сви исто причају, питај људе!

– Који сви, које људе да питам?

– Кажем ти – сви. Где год се појавимо одскочимо од других.

– Ко још? Ето, тај син, и ко још?

– Па, ко још! Кога год питаш зна бар неког ко је јако брзо напредовао. Кажем ти, цене наше људе!

– Види овако… Деведесетих се причало да се око 400.000 људи иселило из земље. Еј, четири стотине хиљада! То су четири велика града у Србији. Јесу сви ти постали шефови и директори, с обзиром да се наши толико цене? Нешто нисам чула!

– Не знам за деведесете, кажем ти како је сада.

– Ни ти ни Игор немате неки просек у школи. Како мислите да се пробијете?

– Нико нема, па опет сви успеју.

– Ко? Који људи, лепо те питам? То су легенде које иду са колена на колено, јер дивно звуче – ’Наши људи најцењенији’, ’Наши људи имају најбоље резултате’, Наши људи ово, наши људи оно. А нико не зна колико је тих наших људи, колико их је отишло, ко су ти људи, шта умеју да раде, разумеш, али сви причају исту причу, у ствари бајку како наши, забога, одскачу!

– Добро, ти увек мораш да контрираш.

– Ово није контрирање, ја само тражим нешто конкретно. Види, ако је од тих 400.000 људи десеторо постало нешто велико у белом свету, то и није неки узорак. И сто. И двеста. И ти што су напољу постигли нешто би, можда, било где постигли нешто јер су изузетни како год обрнеш. Причаш ствари без основа. Желиш да верујеш у бајке.

– Ја ти кажем да девојке са средњом медицинском, као ја, врло брзо постану главне по болницама у Немачкој, Енглеској, Француској… Раде посао лекара! Могу да бирају посао. Вапе за њима! Наши лекари добијају најбоље понуде, школовање за децу, невиђене пакете за екс-патове.

– Шта год да су екс-патови, реци ми онда само зашто наши људи одавде иду на лечење у ту исту Немачку, и Енглеску, и Француску? Да ли се надају да ће их од канцера лечити те наше медицинске сестре које су толико цењене да раде посао лекара, па да брже-боље ухвате ред, јер је навала велика? Јеси чула некад да је неки Енглез писао молбе осигуравајућој кући да га пошаље у Србију на лечење, пошто ово што ми имамо нико нема?

– Немој сад да карикираш!

– Што? Ако су наше сестре у рангу њихових лекара, онда су нам лекари ванземаљци, сви хрле у Србију да се лече овде!

– Ти можеш сад да будеш цинична, ја разумем да не желиш да мене или Стефана виђаш два пута годишње, али буди реална. Можемо ми да кукамо на наше школе и факултете, али наши људи феноменално пролазе где год да се појаве!

– Да, видим, странци из свих крајева света чекају у реду да се упишу у те наше дивне школе, и науче то што ми знамо а они не знају, није обрнуто, нико не покушава да пошаље дете напоље да учи!

– Игорова струка је тражена, може да бира где ће да ради!

– Стави на папир колико кошта живот тамо.

– Кошта ме и овде. Живим са вама, а опет кад поделимо рачуне остане само за преживљавање. Нећу тако да живим.

– Шта очекујете? Да се појавите на аеродрому, и сви ничице падну у несвест од среће што су двоје наших дошли да раде за њих?

– Не очекујем да падну у несвест, али знам да наше људе тамо траже.

– Олга, одрасла си, паметна си, размисли, немој само као папагај понављати глупости!

– Нису то глупости!

– Не желим да се расправљам. Урадићете како ви мислите да треба.

– Па, шта онда хоћеш? Идемо, и тачка.

– У реду. Идите. Само не желим да понављаш неке флоскуле које си чула, а немаш за то било какве доказе.

– Сетила сам се, Анина кума је у Француској са мужем, обоје су нашли посао пре него што су поштено слетели на Шарл де Гол, и он је професор на Сорбони, она предаје у школи где им клинке иду.

– Хеј, погледај ме, укочи, полако! То су појединачни случајеви! У реду, идете, схватам, то је све јасно. Само, не лупетај што си негде начула, или ти је неко рекао, не помињи да су то ’сви’, то су појединачни случајеви. Јеси чула за неког ко је неки магационер, или чистач улица, или достављач пица? Јеси чула за неког ко се вратио јер није могао да се снађе?

– Не вреди, нећеш да ме чујеш! Распитај се мало…

– Где? Кога да питам?

– Сви ће ти исто рећи.

– Сви, кажеш?

– Да, сви!

– Добро. Сви то кажу. Значи, то што нам је у школама распад, што долазе родитељи и прете наставницима, што се оцене навлаче као на вашару, што имамо хиперпродукцију одликаша и вуковаца који на матурском испиту добију по пет поена, то ништа нема везе, и уз све то наши одскачу! Чуди ме да се цела Европа није давно урушила кад су јој такви наши толико бољи од њихових. Замисли тек какви су њихови!

– Нема везе. Очигледно не разумеш!

– Све ја разумем! Желим само да и ти разумеш! Иди, ја ти сигурно нећу стати на пут! Само немој бити као они који прочитају наслов у новинама, и одмах коментаришу и имају став! Мораш имати доказ за такве изјаве! Кад сам ја била клинка, док је још била Југославија, понављали су нам да је наше море најлепше, и ми смо у то веровали! Дивно звучи! Онда видиш неке друге плаже на другим крајевима света, и схватиш како си био глуп! Или, ’Нико нема природу као ми, такве планине, језера, шуме’… Онда сам се задесила у Швајцарској, па видела планине и језера… Било ме је срамота што сам тако наивна била. И ето, сад ти то исто радиш! ’Сви кажу!’…

– Много наших људи јако брзо успе где год да оде.

– ’Много људи’ је већ боље од ’сви’. До краја ћемо доћи до реалних ’неких људи’. А ти ’неки’ који успеју напољу, успели би било где! Нема то везе да ли су наши или њихови. Ко год има пара, труди се да шаље дете негде у иностранство на школовање! И онда ти, тако паметна, прогуташ да неко умре од среће кад се појави неко наш да ради у том истом иностранству!

– Ти не желиш да идем!

– Ја желим да будеш срећна, али не да живиш у митовима и легендама! Нисам те учила да не размишљаш! Пет пута поновљена лаж постаје истина, разумеш? Али, зато имаш мозак да размислиш!

– Размислила сам, идем!

– Иди. Желим да будеш срећна.

– Бићу срећна. Не желим да се Стефан мучи као ми.

– Где ћете живети?

– За почетак ћемо изнајмљивати стан. Игор је видео једну гарсоњеру на периферији, не кошта много. Ако добијемо боравишну, можемо да уђемо у кредит за нешто своје.

– Како нећете добити боравишну, само реци одакле си, и под условом да службеник не умре од среће, издаће ти на лицу места и боравишну, и држављанство, шта год да затражиш.

– Немој да си таква…

– Каква сам?

– Сурова… И искрена… Волела бих да ме некад мало лажеш…

– Волим те.

– И ја тебе.

– Увек имате где да се вратите. Закључаћу вашу собу, чекаће вас све нетакнуто.

– Хвала ти! Дођи да те загрлим.

Аутор: Маја Бугарчић