– Rešili smo da idemo u Nemačku. Ne možemo više. Kupujemo detetu patike na rate, u minusu smo na svim karticama. Živimo ovde svi na gomili, ne mogu više da čekam na red za kupatilo! Dosta mi je.
– A šta očekuješ tamo? Kakvu bajku?
– Ne može biti gore nego ovde.
– Nigde ne cvetaju ruže. Pratiš li ti šta se u svetu dešava? Svuda su protesti, svi su nezadovoljni, kao da će smak sveta. Došlo takvo vreme čudno.
– To slušam od kad sam se rodila. Još kreni sa Šantićem, i ’Ostajte ovdje’!
– Dobro, ja ti kažem kako jeste. Malo sam starija od tebe, znam…
– Oboje imamo zanimanja koja se traže.
– Nećeš videti belog dana. Sretaćete se samo u prolazu. Dete će ostati željno roditelja. Pregaziće te za male pare.
– Pare ne mogu biti manje nego ovde.
– Ali, tamo si stranac, tuđinac, u tuđoj zemlji. Nikad vas neće prihvatiti. Stefan daj bože da nađe drugare. Ne zna ni jezik. Smejaće mu se.
– Smeju mu se ovde što je debeo. Veći sam stranac u svojoj zemlji nego bilo gde.
– Gde ćete naći posao? Mislite da samo vas čekaju?
– Naši ljudi se cene. Pokažu se kao najbolji radnici.
– E, vidiš, to ja slušam od kad sam se rodila.
– Zato što je tako.
– Na osnovu čega misliš da je tako?
– Svi to kažu.
– Koji svi?
– Pa, svi.
– Dobro, lepo te pitam – koji svi?
– Evo, sin Igorovog šefa otišao sa srednjom mašinskom u Minhen. Eno ga, posle par meseci je postao menadžer, vodi pogon u velikoj fabrici ambalaže.
– I, to je to?
– Nije, svi isto pričaju, pitaj ljude!
– Koji svi, koje ljude da pitam?
– Kažem ti – svi. Gde god se pojavimo odskočimo od drugih.
– Ko još? Eto, taj sin, i ko još?
– Pa, ko još! Koga god pitaš zna bar nekog ko je jako brzo napredovao. Kažem ti, cene naše ljude!
– Vidi ovako… Devedesetih se pričalo da se oko 400.000 ljudi iselilo iz zemlje. Ej, četiri stotine hiljada! To su četiri velika grada u Srbiji. Jesu svi ti postali šefovi i direktori, s obzirom da se naši toliko cene? Nešto nisam čula!
– Ne znam za devedesete, kažem ti kako je sada.
– Ni ti ni Igor nemate neki prosek u školi. Kako mislite da se probijete?
– Niko nema, pa opet svi uspeju.
– Ko? Koji ljudi, lepo te pitam? To su legende koje idu sa kolena na koleno, jer divno zvuče – ’Naši ljudi najcenjeniji’, ’Naši ljudi imaju najbolje rezultate’, Naši ljudi ovo, naši ljudi ono. A niko ne zna koliko je tih naših ljudi, koliko ih je otišlo, ko su ti ljudi, šta umeju da rade, razumeš, ali svi pričaju istu priču, u stvari bajku kako naši, zaboga, odskaču!
– Dobro, ti uvek moraš da kontriraš.
– Ovo nije kontriranje, ja samo tražim nešto konkretno. Vidi, ako je od tih 400.000 ljudi desetoro postalo nešto veliko u belom svetu, to i nije neki uzorak. I sto. I dvesta. I ti što su napolju postigli nešto bi, možda, bilo gde postigli nešto jer su izuzetni kako god obrneš. Pričaš stvari bez osnova. Želiš da veruješ u bajke.
– Ja ti kažem da devojke sa srednjom medicinskom, kao ja, vrlo brzo postanu glavne po bolnicama u Nemačkoj, Engleskoj, Francuskoj… Rade posao lekara! Mogu da biraju posao. Vape za njima! Naši lekari dobijaju najbolje ponude, školovanje za decu, neviđene pakete za eks-patove.
– Šta god da su eks-patovi, reci mi onda samo zašto naši ljudi odavde idu na lečenje u tu istu Nemačku, i Englesku, i Francusku? Da li se nadaju da će ih od kancera lečiti te naše medicinske sestre koje su toliko cenjene da rade posao lekara, pa da brže-bolje uhvate red, jer je navala velika? Jesi čula nekad da je neki Englez pisao molbe osiguravajućoj kući da ga pošalje u Srbiju na lečenje, pošto ovo što mi imamo niko nema?
– Nemoj sad da karikiraš!
– Što? Ako su naše sestre u rangu njihovih lekara, onda su nam lekari vanzemaljci, svi hrle u Srbiju da se leče ovde!
– Ti možeš sad da budeš cinična, ja razumem da ne želiš da mene ili Stefana viđaš dva puta godišnje, ali budi realna. Možemo mi da kukamo na naše škole i fakultete, ali naši ljudi fenomenalno prolaze gde god da se pojave!
– Da, vidim, stranci iz svih krajeva sveta čekaju u redu da se upišu u te naše divne škole, i nauče to što mi znamo a oni ne znaju, nije obrnuto, niko ne pokušava da pošalje dete napolje da uči!
– Igorova struka je tražena, može da bira gde će da radi!
– Stavi na papir koliko košta život tamo.
– Košta me i ovde. Živim sa vama, a opet kad podelimo račune ostane samo za preživljavanje. Neću tako da živim.
– Šta očekujete? Da se pojavite na aerodromu, i svi ničice padnu u nesvest od sreće što su dvoje naših došli da rade za njih?
– Ne očekujem da padnu u nesvest, ali znam da naše ljude tamo traže.
– Olga, odrasla si, pametna si, razmisli, nemoj samo kao papagaj ponavljati gluposti!
– Nisu to gluposti!
– Ne želim da se raspravljam. Uradićete kako vi mislite da treba.
– Pa, šta onda hoćeš? Idemo, i tačka.
– U redu. Idite. Samo ne želim da ponavljaš neke floskule koje si čula, a nemaš za to bilo kakve dokaze.
– Setila sam se, Anina kuma je u Francuskoj sa mužem, oboje su našli posao pre nego što su pošteno sleteli na Šarl de Gol, i on je profesor na Sorboni, ona predaje u školi gde im klinke idu.
– Hej, pogledaj me, ukoči, polako! To su pojedinačni slučajevi! U redu, idete, shvatam, to je sve jasno. Samo, ne lupetaj što si negde načula, ili ti je neko rekao, ne pominji da su to ’svi’, to su pojedinačni slučajevi. Jesi čula za nekog ko je neki magacioner, ili čistač ulica, ili dostavljač pica? Jesi čula za nekog ko se vratio jer nije mogao da se snađe?
– Ne vredi, nećeš da me čuješ! Raspitaj se malo…
– Gde? Koga da pitam?
– Svi će ti isto reći.
– Svi, kažeš?
– Da, svi!
– Dobro. Svi to kažu. Znači, to što nam je u školama raspad, što dolaze roditelji i prete nastavnicima, što se ocene navlače kao na vašaru, što imamo hiperprodukciju odlikaša i vukovaca koji na maturskom ispitu dobiju po pet poena, to ništa nema veze, i uz sve to naši odskaču! Čudi me da se cela Evropa nije davno urušila kad su joj takvi naši toliko bolji od njihovih. Zamisli tek kakvi su njihovi!
– Nema veze. Očigledno ne razumeš!
– Sve ja razumem! Želim samo da i ti razumeš! Idi, ja ti sigurno neću stati na put! Samo nemoj biti kao oni koji pročitaju naslov u novinama, i odmah komentarišu i imaju stav! Moraš imati dokaz za takve izjave! Kad sam ja bila klinka, dok je još bila Jugoslavija, ponavljali su nam da je naše more najlepše, i mi smo u to verovali! Divno zvuči! Onda vidiš neke druge plaže na drugim krajevima sveta, i shvatiš kako si bio glup! Ili, ’Niko nema prirodu kao mi, takve planine, jezera, šume’… Onda sam se zadesila u Švajcarskoj, pa videla planine i jezera… Bilo me je sramota što sam tako naivna bila. I eto, sad ti to isto radiš! ’Svi kažu!’…
– Mnogo naših ljudi jako brzo uspe gde god da ode.
– ’Mnogo ljudi’ je već bolje od ’svi’. Do kraja ćemo doći do realnih ’nekih ljudi’. A ti ’neki’ koji uspeju napolju, uspeli bi bilo gde! Nema to veze da li su naši ili njihovi. Ko god ima para, trudi se da šalje dete negde u inostranstvo na školovanje! I onda ti, tako pametna, progutaš da neko umre od sreće kad se pojavi neko naš da radi u tom istom inostranstvu!
– Ti ne želiš da idem!
– Ja želim da budeš srećna, ali ne da živiš u mitovima i legendama! Nisam te učila da ne razmišljaš! Pet puta ponovljena laž postaje istina, razumeš? Ali, zato imaš mozak da razmisliš!
– Razmislila sam, idem!
– Idi. Želim da budeš srećna.
– Biću srećna. Ne želim da se Stefan muči kao mi.
– Gde ćete živeti?
– Za početak ćemo iznajmljivati stan. Igor je video jednu garsonjeru na periferiji, ne košta mnogo. Ako dobijemo boravišnu, možemo da uđemo u kredit za nešto svoje.
– Kako nećete dobiti boravišnu, samo reci odakle si, i pod uslovom da službenik ne umre od sreće, izdaće ti na licu mesta i boravišnu, i državljanstvo, šta god da zatražiš.
– Nemoj da si takva…
– Kakva sam?
– Surova… I iskrena… Volela bih da me nekad malo lažeš…
– Volim te.
– I ja tebe.
– Uvek imate gde da se vratite. Zaključaću vašu sobu, čekaće vas sve netaknuto.
– Hvala ti! Dođi da te zagrlim.
Autor: Maja Bugarčić