… код нас смијеш све, само не смијеш таласати, угушити се у незнању можеш, али таласати не можеш.
Можда ћете помислити да сам изгубила здрав разум, па сам почела писати о астрологији. Не брините, нисам ни преко ноћи постала астрологиња. У звијезде се разумијем тек толико да знам да требам пожељети жељу када видим звијезду падалицу. Нисам била на неком wебинару који говори о астрологији, али изгледа да сам пронашла разлог зашто је наше образовање ту гдје јесте.
Еурека! Ми смо у ретроградном Меркуру. Добро, цијели свијет је сад у неком кризном периоду до 21.2.2021. Али, ја сам схватила, да смо ми, изгледа, што би стари људи рекли, ограјисали на тај ретроградни Меркур. Код нас он никада не пролази. Кажу стручњаци да ретроградно кретање планета подразумијева њихово кретање уназад, а овај аспект најчешће доноси неприлике, препреке, изазове, повратак сјена из прошлости и нежељене вибрације. То је то, наша права дијагноза у образовању. Овај пут нећу цорону кривити за наше муке и недаће, да се не лажемо, и прије цороне смо се ми кретали уназад, да ни сама не знам како нам рикверц није прегорио. Ми смо толико “штела” у вожњи уназад да нам више ни ретровизори не требају. Ми то и затворених очију.
Е, ту и јесте проблем. Код затворених очију. Затварамо очи већ дуго пред свим проблемима у образовању. Вибрирамо ми негативно већ прилично дуго. Најбитније је да попунимо све форме овог свијета, а што нам ученици не знају суштину, то никога не брине. Повратак сјена из прошлости. И то је тачно, стиже нас сада све оно што није ваљало, што се годинама крило – да смо информатички недовољно образовани, да се не едуцирамо, да се ни случајно не мијења досадни шаблон наставе, да се држимо стереотипа јер то је сигурно исправно…
Неприлике не могу бити веће од ове јер је пандемија показала све мањкавости нашег образовног система и сада је све на површини. Цијели свијет иде напријед, образовање прати потребе ученика 21. стољећа, прати технологије, прати афинитете ученика, само је код нас ретроградно кретање дисциплина за изучавање. Ми се већ годинама крећемо уназад. Не зато што нема способних људи, не зато што нико не жели, не зато што никога није брига, него зато што су ти људи на нишану, што о њима говоре све најгоре они који стереотипишу, који негативно вибрирају, којима је крајњи домет добро попуњена форма без суштине. Има овдје итекако оних који желе добро овој нашој дјеци и нама, има оних који одлично раде свој посао, оних који би могли дизати револуције. Али њих треба враћати у рикверц, запињати им, гурати ногу да падну на том свом путу. Јер код нас смијеш све, само не смијеш таласати, угушити се у незнању можеш, али таласати не можеш. Како да прихватимо да неко иновативан може бити само инспирација, да такве људе треба афирмисати да буду још бољи у својим пословима? Зашто то толико боли? Нажалост, таквих је примјера свуда око нас, али највише ме боли када то видим у образовању. Боли ме и као просвјетног радника и као родитеља. На два ме фронта боли. Има ли лијека на видику? Вакцина за овај рикверц у нашем образовању је врло јефтина и постоји, нико је не треба откривати, али је у интересу да се за њу не зна. Основна компонента су јој паметни, иновативни, храбри људи, али њих ће прије Меркур похвалити него неко од оних који кроје образовне политике. И да не заборавим, астролози препоручују да у овом периоду не купујете телефоне, рачунаре, ТВ или кућне апарате, јер су могуће компликације и кварови у пољу технологије. Код нас су кварови одавно присутни, само их нико не поправља, нико не каже када ће се почети кретати напријед. За Меркур знамо, а шта је с нама? Зна ли се шта?
Селма Карић
Извор: obrazovniportal.ba