Nesumnjivo je da ljudska bića moraju da komuniciraju međusobno kako bi opstala, ali naučnici su rešili da odgovore na pitanje da li nam je komunikacija sa drugima neophodna da bismo bili srećni i zadovoljni.
U to ime, sproveden je eksperiment nad 15.000 ispitanika starih između 18 i 28 godina. Neki su bili sa sela, neki iz grada, neki su bili društveni i rado i često komunicirali sa svima, a drugi nisu tome skloni.
Tri zaključka istraživanja
Evolutivni psiholozi Satoši Kanazava iz Londona i Norman Li sa Univerziteta Singapur zaključili su sledeće:
Nesumnjivo je da su ljudi koji žive u gušće naseljenim gradovima manje srećni od onih koji žive na selu.
Da bismo dosegli sreću, većini nas je neophodna konstantna komunikacija sa prijateljima i nama sličnim ljudima. Što su dublji razgovori koje vodimo, to smo srećniji.
Ljudi veće inteligencije su jedini izuzetak od drugog pravila.
Što je veći IQ osobe, to joj manje treba konstantne komunikacije. Intelektualci među nama su zapravo manje srećni kada su previše društveno aktivni, i svakako ne žele da prisustvuju svim društvenim događajima na koje su pozvani, jer im prosto ne prija toliko interakcije sa drugima.
Izuzetno inteligentni ljudi imaju mali krug prijatelja
Mozak izrazito inteligentnog pojedinca radi malo drugačije od proseka, pa drugačije i tretira komunikaciju i potrebu za njom.
Potpuna je istina kada ljudi kažu da intelektualci žive u svojim svetovima.
Za natprosečno inteligentne ljude, društvena aktivnost je nužno zlo, a ne aktivnost u kojoj uživaju. I sami znate da su svi veliki umovi kroz istoriju uglavnom bili usamljenici okruženi šačicom ljudi koja ih je razumela. Zapravo, tvrdi se u zaključcima ovog istraživanja, što su manje primorani da komuniciraju sa drugima, to su natprosečno inteligentni ljudi više srećni.
Natprosečno inteligentne ljude uzbuđuje rad na nečemu što ih zanima, i to im je bitnije od druženja.
Kerol Grejem, istraživač u Bruklinskom institutu smatra da natprosečno inteligentni ljudi koriste većinu svog vremena kako bi radili na ispunjavanju dugoročnih ciljeva. Oni su srećni samo onda kada njihova aktivnost daje rezultate koje njih čine srećnim.
Tako ni lekar koji radi na otkrivanju novog leka, niti pisac koji radi na novom romanu, ne osećaju potrebu za druženjem, i to zato što bi im to druženje odvuklo pažnju sa njihove važnije aktivnosti koja ih čini srećnim.
Koji su razlozi za takvo ponašanje?
Postoji jedna ideja pod nazivom „savana teorija sreće“, koja kaže da ljudsko biće nije samo skup gena, već i sećanja njegovih predaka. Iako nam je teško da poverujemo u to, mnogi razlozi za naša ponašanja leže u praistoriji i ponašanju naših predaka.
Iako smatramo da smo daleko odmakli od tog doba, mi smo srećni u istim okolnostima i situacijama u kojima su bili srećni naši daleki preci.
Po našim standardima, naši prapreci živeli su u savanama u malim zajednicama ne većim od 150 članova. Morali su da se drže zajedno jer je okruženje bilo opasno.
Danas smo okruženi tehnologijom i ogromnim brojem ljudi. Ipak, većina nas je i dalje podešena na mentalne standarde naših predaka, pa nam tako tela žive u megalopolisima sa milionima stanovnika, ali mozak nam je dalje u savani, među našim precima.
To važi za većinu nas, ali ne za sve.
Ljudi natprosečne inteligencije se razlikuju od prosečnih između ostalog i po dome što je kod njih evolucija nekako uspela da premosti tu razliku u sećanjima naših prapredaka i savremenog života.
Istraživači zaključuju da se natprosečno inteligentni ljudi lakše adaptiraju na novonastale okolnosti, kao da ih je sama priroda podesila da sa lakoćom rešavaju nove evolutivne probleme. To je razlog zbog koga natprosečno inteligentni ljudi sa lakoćom žive po svojim pravilima i ne haju za tradiciju. Njihova svest je takva da se ne oslanjaju na druge ljude, niti na njihovo mišljenje. Oni se vode parolom „u se i u svoje kljuse“, i vole da do svog cilja dolaze samostalno.
Generalno, oni harmoniju nalaze u sebi, i zato im je zbližavanje sa drugima potrebno ređe nego ljudima prosečne inteligencije.
Izvor: www.dobrarec.rs