Роди ти се ћерка и ти јој пробушиш уши.
Без њене воље, њеног допуста и сагласности. Располажеш њеним телом као да је твоје. Као да си му газда и да над њим имаш апсолутно власништво.
Па добро, боље сад кад је мала, неће се ни сећати, касније би је болело много више. Нема везе, обичај је такав, тако су и твоју мајку, и твоје мајке мајку, какве везе има?
А можда ипак да пробуши уши онда кад она одлучи?
Роди ти се ћерка и ти јој пробушиш уши.
Само зато што је ћерка. Не радиш то синовима. Радиш то да би била лепа, убеђујеш себе – да би била лепша, јер не можеш да поднесеш замисао да је свет у тим првим месецима може случајно помешати и помислити да је дечак. Каква невероватна срамота, људи могу помислити да је твоја ћерка дечак?! И онда, без њене дозволе већ сопственом жељом одлучиш да те туђе, недавно рођене, ушне ресице прободеш иглом. Без њеног пристанка одлучиш шта ћеш радити да њеним телом.
Питање је једноставно. Чије је тело твоје ћерке? Твоје или њено? Коме припада женско тело? Жени, или њеним родитељима, мушкарцима, држави, цркви?
Мислим да је одговор такође једноставан.
Женско тело припада жени.
Женом се не може располагати као да је ствар, само зато што је жена. Морамо да научимо једном за свагда да је не украшавамо по нашем нахођењу и за наше уживање, већ да јој од тренутка када дође на овај свет не ускратимо право да прво буде особа, а тек после да буде и изгледа како зажели.
Аутор: Блогдан