Roditelj uvek ima najbolju nameru, samo je pitanje koliko štete iz “najbolje namere” nanosi deci!
Pođite od sebe! Kada nešto radite umesto vašeg deteta, zapitajte se zašto to radite? Kažu mi roditelji: “ Mene nikada nije imao ko da zaštiti zato ću ja moju decu od svega da zaštitim”. Šta mislite, da li je moguće decu zaštititi od svega i sačuvati? Da li će takvo dete, sutra, umeti da se snađe u životu ili će uvek čekati nekog da ga/je zaštiti. Razmislite, koliko dajete deci šansu da pogreše i da iz toga nešto nauče ili odmah po prvoj grešci kažete: “ Skloni se, ja ću!” Kakvu poruku dajete detetu: “Da je vaše dete nesposobno, bez vas!”. Kakvu vi korist imate od toga? Kao u i partnerskom odnosu, veza je ista: “On/a bez mene ne bi mogao da živi”. To nam govori da je odnos zavistan. Dvoje kao jedna celina, nema separacije. Puštajte decu da sami koračaju, budite tu kada prave prve greške i korake, bodrite ih i budite ponosni kako odlaze i kako se izgrađuju u zrele ličnosti.
Kada sam odlučila da odem u potpuno novu i nepoznatu sredinu u odnosu na moje malo mesto, tati se baš nije dopala moja odluka! Verovao mi je, kao i mama ali se pitao zašto sada želim da odem negde, gde me niko ne poznaje, gde ne znam ljude, posao, okruženje a ovde je sve tako “sigurno”. Pa baš zato, želela sam da budem svoja, da vidim kako će na mene sve to uticati. Želela sam da se razvijam, da učim i povrh svega da upoznam sebe! Na taj način sam pronašla sreću u sebi.
Šta mislite kojoj deci je lakše, onoj što ih roditelji puštaju ili što ih “stežu” i odlučuju umesto njih?
Koliko dajete slobode svojoj deci? Koliko ih puštate da greše, biraju, odlučuju?
Psiholog Olgica Vučenov