Šaljete li decu u školu po ocene, po znanje, zato da budete sigurni da su nekoliko sati u bezbednom okruženju ili da preko njihovog stajlinga demonstrirate vlastiti uspeh i moć? Šta drugo upitati kada u osnovnim i srednjim školama kao bosi po trnju prolaze naši prvorazredni predavači? Oni koji od đaka traže znanje, radne navike i disciplinu umesto verglanja, ogovaranja i servilnosti.
Reforma prosvete dugo je u fokusu javnosti, ali u zasenku ostaje tortura nad prosvetarima koji se ne srozavaju na nivo evidentičara odsutnih đaka i delilaca željenih ocena. Oni trpe samo zato što deci uporno prenose vrednosti koje su neprolazne bez obzira na to da li je aktuelno vreme manje ili više smutno.
Nije da nije smutno. Potkraj svake školske godine nahrupe majke i očevi, babe i dede, pa mole ili zahtevaju petice da deci ne izmakne Vukova diploma (neverovatno je, ali istinito da to kreće od prvog razreda osnovne škole). Drugima je obična dvojka – puna kapa, samo da se dete preko leta ne zlopati učeći ili da ne propadne uplaćeno letovanje. Đaci pak gledaju da makar na suze isposluju ocenu koja fali. Tada se osim profesora s dignitetom više niko ne seća ko je od septembra do juna na kontrolnim zadacima samo ispisivao svoje ime, predavao prazan papir i izlazio sa časa da, kako u slengu govore, bleji (sa sličnima).
Umesto sloge roditelja i nastavnika da deca steknu znanje i razviju saznajni aparat, već u prvim srednjoškolskim danima roditelje udruži zahtev za uklanjanje predavača za koje su čuli da mnogo muče đake. Kako to izgleda? U jednoj srednjoj školi, pre nekoliko godina, roditeljski hor zahtevao je na prvom sastanku smenu profesora matematike zato što ne daje petice! Sat i po je razredni vodio psihološku staljingradsku bitku sa visokopozicioniranim intelektualcima, dok nekoliko roditelja nije revoltirano prekratilo da će o tome debatovati posle prvog pismenog zadatka, kad se na delu pokažu i deca i profesor. O kakvom tlačenju je reč, videlo se kad je razredni, bezmalo mahnit od sreće, uleteo u odeljenje i najvećom čokoladom častio učenika: na sudbinskom pismenom dobio je peticu iako bi matematičarka „i Ajnštajna poslala na popravni“.
Roditelji se na bave svojom decom
Paradigma ovog potonuća može da bude „Joca ubica“. Taj nadimak prati Jovana Kneževića, profesora matematike u Šestoj beogradskoj gimnaziji, koji je u ovom poslu od 1986. i još mu nije zamereno na načinu predavanja ili nivou objašnjavanja. Protiv njega, međutim, direktor vodi disciplinski postupak po prijavi dvoje roditelja zbog navodnog verbalnog nasilja nad njihovom decom.
„Početkom jula dobio sam rešenje o pokretanju tog postupka jer direktor smatra da ima indicija da sam izvršilac verbalnog nasilja nad dvoje đaka“, kaže prof. Knežević za naš list. „Od 29 roditelja prijavu je potpisao 21, svi iz istog odeljenja, iz prvog razreda u prošloj školskoj godini. U drugim odeljenjima nije bilo žalbi, a imao sam u svakom razredu po jedno odeljenje.“
Prijave su stigle krajem aprila, odnosno sredinom maja, kad je bilo jasno kakve će ocene biti zaključene.
„U prijavi iz aprila majka neodređeno kaže da sam učenicu zlostavljao decembra 2017“, priča prof. Knežević. „Ovaj drugi je navodno zlostavljan u martu, prijava je podneta 15. maja, kažu da sam đaku rekao da je prasac. Za ono u decembru, na času sam komentarisao da mi je na razgovoru bila majka jedne učenice. Bio sam ponet dobrim utiskom koji je gospođa ostavila, videli smo na isti način ulogu profesora i bili na istoj talasnoj dužini. Zato sam napravio verbalnu akrobaciju, najpozitivnije se našalio želeći da deca znaju da nije strašno ako kod mene dođe roditelj. Čudi me zašto me roditelj nije odmah potražio ako dete tada nije shvatilo kako treba moj komentar. Nemoguće je svakom detetu ući u glavu, posebno u prvom razredu kada predavanja slušaju veoma selektivno, da ne kažem da ne slušaju, i imaju problem koncentracije.“
Oba ova đaka su na kraju godine zaradila dvojku iz matematike, a reč je o odeljenju u kome je najlošiji uspeh – vrlo dobar! Bilo je i petica za znanje, odgovornost i rad, kaže profesor, kao što je normalno da se za nerad dobiju jedinica ili dvojka.
„Ljudi imaju sve manje energije i volje da se bave svojom decom“, veli profesor. „Ovo je već četvrta godina da se na kraju školske godine nađe nekoliko glasnih roditelja da organizuju hajku. Veoma su agresivni. Poneki roditelj se javi i kaže da to nije pravi način, ostali se povuku da ne upetljavaju svoje dete. Ovi koji se žale neće da pričaju sa mnom, idu direktoru i onda to on rešava. Deci je danas dato sve na slobodu, nemamo instrumente da kaznimo učenika koji ne radi. Ako date jedinicu, onda ste krivi što đak ne uči jer ste dužni da ga pomerite s mrtve tačke. Tako je odskoro, ne znam po kom propisu. Od polovine do tri četvrtine naših đaka odlazi na tehničke fakultete i sa njima imam mnoga prijatna iskustva jer kad odu na studije, shvate šta su bile moje namere. Čak i ako su mislili da sam ih previše mučio, tada uvide koliko im je to značilo. Za mene je profesor dužan da decu povede u bolje sutra kroz kvalitetno znanje i dosta rada jer samo tako može da se ide napred.“
Nastavnici bez zaštite
Nova školska godina uveliko odmiče, prof. Knežević dao je direktoru izjavu početkom jula, ali disciplinski postupak traje li traje. Do direktora gimnazije nismo stigli ni uz pomoć sekretara škole. Čovek je, eto, toliko zauzet da mesec dana nema vremena ni za telefonski razgovor.
Prof. Knežević nije usamljen u oceni da su današnje škole pretrpele drastične promene u odnosu na ranije i da su se mnogo više promenili roditelji nego li učenici. Koliko god im teško bilo, deca ipak shvate kad se jasno postave parametri, mada nemaju svi iste ideje o tome šta u školi žele da postignu, pa i vrludaju. Đaci su za dve klase bolji od nas, prema prof. Kneževiću, a roditelji u panici šta će im deca uraditi sa životom „misle da je bitna ocena, što je iluzija; radnih navika više nema, ležernost je prevelika jer sistem tako oblikuje decu još od osnovne škole, što se nastavlja i kroz srednju“.
Forum beogradskih gimnazija prati šta se događa jer je njihov član i ova gimnazija, profesoru Kneževiću pružaju podršku, računajući i pravnu.
„Jovan je samo primer uobičajene pojave u svim školama, ne samo u gimnazijama“, kaže Aleksandar Markov, predsednik Foruma. „Pritisci roditelja su sve učestaliji, često preko direktora. Potežu i inspekcije unedogled, sve dok dete ne završi razred bez stečenog znanja. Indikativno je što se u ovom slučaju neko osetio povređenim sa više meseci zakašnjenja. Zdravorazumski, ako se nešto zbilo u decembru, reaguje se odmah, ne u aprilu. To je jedan od oblika pritisaka radi sve većeg zastrašivanja nastavnika. Ova pojava prisutna je duži niz godina, ali sve je češća i intenzivnija. Učenici i roditelji znaju sva moguća svoja prava, ali ne znaju za obaveze! I direktori često pritiskaju nastavnike da poprave jedinicu po svaku cenu.“
Sporni su nam i propisi. Roditelj uloži žalbu na ocenu, direktor poništi ocenu, đak polaže pred komisijom i, po novom zakonu, direktor šalje nastavnika kome je ocena poništena – na dodatne seminare da nauči kako da ocenjuje!
„To su ti pritisci koji idu ka tome da deca manje znaju, što je posebno izraženo u osnovnim školama“, dodaje Markov.
„Nastavnici ogoljeni stoje pred tim pojavama. Zaštite nema. Ponekad neko uđe u sudski spor sa direktorom i školom, ali suđenje traje unedogled, zahteva finansijska sredstva. Zato danas postoje profesori poput Jovana Kneževića, koji ne žele da odstupe ni milimetar od propisanog što učenik mora da nauči. Postoje i nastavnici koji, pomireni sa svime, zarad ličnog mira idu linijom manjeg otpora, što za posledicu ima izlazak iz škola učenika bez elementarne pismenosti. Nema velike razlike između osnovnih i srednjih škola, deca izlaze funkcionalno nepismena.“
Piše: Dragica Bg. Pušonjić
Ceo tekst pročitajte u štampanom izdanju Beogradskog glasa!