Многи људи свашта кажу, али немају намеру да то и ураде. Многи родитељи су навикли да прете и обећавају, а да највећи део тога никада не испуне.
Кад се родитељи понашају као шоње, деца раде шта год пожеле
Будите озбиљни!
Посматрао сам на аеродрому како мајка упозорава петогодишњег сина: „Џек, ако удариш Томаса, узећу ти ајпод и нећеш га никад више добити!“
Џек је клепио Томаса, а мајка му је узела ајпод.
Чим је малени Џек остао без своје играчке, претворио се у правог анђела. „Опрости, Томасе. Извини, мама. Много ми је жао, нећу више никад.“
После неколико минута мајка се смиловала: „Добри мој дечко. Пошто си се извинио, вратићу ти га.“ Осуда на доживотну робију поништена је после само три минута!
Шта је Џек научио о ударању Томаса?
Нема последица због ружног понашања.
Реч „опрости“ сређује све.
А шта је научио о мајци?
Њене претње немају значаја.
Он може да ради шта год пожели.
Следећи пут када мајка буде рекла: „Џек, мораш да будеш у кревету до седам“, он ће то игнорисати. Он сада ЗНА да мајка није озбиљна. Каже свашта, али само галами.
Када су у питању обећања и претње, људи се често понашају као шоње. Кажу да ће свашта да ураде, али не ураде ништа.
Будите доследни!
18 вештина особе високе емоционалне интелигенције
Многи људи свашта кажу, али немају намеру да то и ураде. Многи родитељи су навикли да прете и обећавају, а да највећи део тога никада не испуне.
Сви психолози кажу да морамо да верујемо у себе. Чини се да то има смисла, али да бисте могли да верујете у себе, морате да верујете себи.
Када су у питању обећања и претње, људи се често понашају као шоње. Кажу да ће свашта да ураде, али не ураде ништа. Обећају да ће вам помоћи, па оду на пецање. Уверавају вас како ће платити све своје рачуне, па напусте земљу, а онда се ишчуђавају што ништа у животу не функционише!
Колико често родитељи свашта обећавају и говоре деци, али без стварне намере да тако и поступе:
„Не можеш да поједеш још један сладолед.“
„Али, ја хоћу још један.“
„Већ си појео два.“
„Гладан сам.“
„Не може.“
„Џони је појео три.“„Рекла сам да не можеш и крај расправе.“
„Фреди је добио четири.“
„Рекла сам да не може и стварно то мислим!”
„Хоћу још један!“
„Не може!“
„Мрзим те!“
„Добро, али само овај пут.“
А најгоре тек долази.
Деца треба да осете снагу. Када сте слаби, настављају да вас тестирају, али не раде то из жеље за победом, већ настоје да помере своје границе, што је нормалан део развоја. То је добар знак. Важно је како ћете узвратити.
Да ли је ово типичан случај? Мајка каже сину: „Ник, покупи играчке.“ Пет минута касније опет му каже: „Покупи играчке.“ После пет минута већ је љута: „Сместа покупи играчке!“ А онда побесни: „Покупи играчке, иначе нема телевизије!“
Дете наставља да гледа цртани, а мајка скупља играчке. За већину родитеља ово је свакодневни ритуал. Зашто?
Трогодишњаци који су довољно одрасли да једу сладолед, гледају телевизију или возе бицикл, сасвим су способни да покупе своје играчке и убаце их у кутију!
Скупљање играчака је једноставан задатак, па су чак и врло мала деца способна да га изврше. А нека то и чине.
„Води рачуна о својим стварима“
Др Ранко Рајовић: “Родитељи, пробудите се! Грешке се тешко …
ПРИЧА МЕРИЏЕЈН:
На крају сам их посадила испред себе и врло оштро им објаснила: „Морате да водите рачуна о својим играчкама. То значи да их враћате у кутију када завршите с игром. Ако то не будете радили, спаковаћемо их и однети на поклон некој сиромашној деци која ће хтети да брину о њима!“
„Разумели сте да ћемо играчке да поклонимо сиромашној деци ако се не будете бринули о њима?“
„Јесмо.“
“Деца која разумеју да у животу постоје последице, срећнија су и вероватно мање склона проблемима.”
Истог тог јутра Џулијан је оставио свој возић у дневној соби. Рекла сам му да га однесе на место, али он није одреаговао. Био је то баш леп воз – поклон од баке. Позвала сам Џулијана, ставили смо воз у торбу и отишли до Црвеног крста и он је оставио свој воз сиромашној деци.
Исте недеље Ванеса је оставила лутку у ходнику. Рекла сам јој да је склони, али она то није урадила. Лутку је добила за Божић од ујака и била јој је најдража играчка. Однели смо је и поклонили сиромашној деци. Срце ме болело због тога.
За само недељу дана научили смо децу да после игре склоне играчке. Без викања и вриске научили су да брину о својим стварима.
Данас су обоје тинејџери и још увек воде рачуна о својим стварима. Деца нам нису савршена, али њихове собе су уредне.
Мој супруг Карло и ја донели смо добру одлуку – радије ћемо да прођемо кроз муке док учимо децу да сређују своје ствари, него што ћемо у наредних дванаест година да се расправљамо с њима.
Деца нас поштују јер знају да смо доследни.
Деца која разумеју да у животу постоје последице, срећнија су и вероватно мање склона проблемима.
Како је ово повезано с насилништвом? Када гајите поштовање према другима и када цените своје ствари, мање нагињете ка насиљу и деструкцији.
Децу вековима уче да поштују друге. А поштовање значи:
Поздрави родитеље када ујутру устанеш: „Добро јутро, мама.“
Поздрави ујака када уђе у кућу: „Здраво, ујка Хари.“
Поздрави комшију на улици: „Добар дан, чика Ервине.“
Реци „молим те“ када нешто тражиш.
Реци „хвала“ када те неко одвезе до школе, поклони ти чоколаду или ти да двадесет долара.
Није то ништа тешко.
Вековима уназад деца су учила да се лепо понашају. Учила су да одају признање другима, да их уважавају и пожеле им добродошлицу. У том процесу учила су да она нису центар света.
Међутим, изгледа да се центар света данас преместио.
Данас можете да уђете у кућу, а да вас седмогодишња ћерка једва констатује или сасвим игнорише, као да сте псећи измет. Ипак, Сали није крива што се не понаша пристојно – за то су криви њени родитељи.
То што Сали не зна пристојно да се понаша, одмах је ставља у врло неповољну ситуацију. Зашто?
Зато што ви не учите Сали лепом понашању зато да би ујка Хари од тога имао користи, већ то радите због ње саме.
Када је Сали лепо васпитана, људи желе да причају с њом. Због тога се Сали осећа жељеном и добродошлом. Осећа да је вредна, посебна особа.
Када се Сали осећа вредном – и жељеном – срећнија је и нема потребу да малтретира децу око себе настојећи да се осећа добро.
“Вековима уназад деца су учила да се лепо понашају. Учила су да одају признање другима, да их уважавају и пожеле им добродошлицу. У том процесу учила су да она нису центар света.”
Када Сали уме лепо да се понаша, наставници ће је више ценити и родитељи њених другова радо ће је примати у своју кућу. Биће успешнија на разговорима за посао, можда ће га чак и добити, па нећете морати да јој помажете до њене четрдесете године.
Зар лепо понашање није дивна ствар?
Деца треба да науче још неке корисне ствари:
Јурцање кроз ресторан и пузање између столова није дозвољено. Дете не поштује право других људи да обедују у миру.
Вриштање у самопослузи није допуштено – па неће бити ни награђено сладоледом.
Пуштање гласне музике и мучење комшије није кул, већ је себично и безобзирно.
7 родитељских грешака које спречавају децу да успеју у животу …
Укратко
Лепо понашање води до поштовања. Када поштујете људе, онда их не малтретирате.
Одломак из књиге “Зауставимо насиље” (Ендру Метјуз, Вулкан издаваштво)
Извор: Детињарије