Понекад тако ујутру узмем и „прелистам“ новине на интернету, сваки пут се зачудим и одустанем после пар минута јер ми се желудац окрене наопачке или се разбесним на глупости које квази новинари напишу. Већ дуже време се пише о фамозним тестовима за матуру који су куповани. Запрепашћена сам чињеницом да се људи толико шокирају због тога што су основци куповали решења… Као да нису свесни да им се цело школовање заснива на преписивању. Већина никад књигу у руке није узела, а камоли научила нешто током школовања. И то не важи само за ову генерацију, већ проблем постоји много дуже…
Само су ова деца превише смотана и ухваћена су… Сви смо жмурили, и свима нам је до сада било добро, јел´те? Нећемо да се лажемо, већини је одговарало да идемо лакшим путем, зато већина и јесте окретала главу у поразу, немоћна да утиче на било шта. Како каже она пословица, ако их не можеш победити, ти им се придружи. И придружили смо се корумпираном и бедном систему школства, прво родитељи, а онда и ми, деца. Ми смо само пратили узоре наших старатеља, оних који су нас требали научити да то тако не треба. И шта сад?
Новински наслов – „Родитељи запрепашћени“.
Није ми јасно, одједном су шокирани и збуњени, па где су били свих ових година? Док су им се ћерке сликале по вц-има, а синови тукли по школским двориштима, разбијали излоге и кришом пушили и напијали се? Да ли је ико поставио питање одакле тој деци новац да купе те исте тестове? Не? Ево ја ћу вам рећи. Родитељи су им дали. Не могу гарантовати сто посто да су знали у чије руке тај новац иде, нити у које сврхе, иако одговорно тврдим да је неколицина вероватно знала. Уосталом, шта може друго да се очекује када деца бивају упућивана да иду на приватне часове код тих истих професора и наставника који им предају.
Код нас у гимназији се ишло на приватне часове из математике код те исте професорке која нам је предавала. На часовима је седела у својој столици на точкиће, прождирала чоколаде и читала каталоге и новине, понекад се докотрљала до угла табле и жврљала на брзину на најмањем могућем простору, како не би морала да устаје, задатке који никада никоме нису били јасни.
Из хемије су муж и жена међусобно узимали ученике и зарађивали на очајним родитељима. Лепо су разрадили посао. Обоје су били „строги“, делили су јединице шаком и капом, а затим слали децу којој предају код супружника. Градиво је било обимно и захтевно, а оцену је требало поправити. Часова је било много, а пара још више. У неким случајевима и превише из једне породице, с обзиром на то да су неку децу, у екстремнијим случајевма слали и на поправне. Већина је подлегла и пристала на приватне часове, остатак се сналазио како је знао и умео. Сви смо ћутали и свима нам је било „добро“.
Следећа вест – „Наставници и професори у неверици“!
Благи осећај мучнине и гађења. Нисам сигурна ни да ли је коментар потребан. У неверици? Чекајте молим вас. Па не дешава се све ово од јуче. Исти ти који су у „неверици“ су градили куће, куповали кола и школовали своју децу управо од ваших пара. Аха, сада схватам, у неверици што су их ученици насанкали, и уместо часова припреме, они су куповали решења. Зар сте заборавили фамозни ђачки динар или ђачки прилог? Оно, 2.000 динара на почетку године за упис? Јесте? Знам да јесте. Као што заборављате и многе друге ствари. Узимали су новац под изговором „за упис“, заборављајући да нагласе да је то ДОБРОТВОРНА ДОНАЦИЈА, и да нико није обавезан да је плати.
Док их нису ухватили у лажима.
Шта мислите, како су тестови доспели у руке те деце? Чисто сумњам да су четрнаестогодишњаци који су ухваћени у преписивању били способни да се докопају тих тестова сами, без увреде, неко је морао да им их понуди. А они су, научени да бирају лакши пут, изабрали да тестове купе.
Пре годину дана сам посетила наставника којег изузетно ценим, и била сам, благо речено, ужаснута понашањем ученика, који су притом били тек пети разред основне школе. Осамдесет одсто њих је користило телефоне (који су, колико знам, забрањени у школама), а преосталих осамнаест посто је дивљало по учионици, дерњало се и шетало као да тај човек није ту и као да им се не обраћа, док је тек један посто поштовало тај мали део ауторитета који је остао у том пораженом наставнику.
Преосталих један одсто је ретко и присуствовао часовима. Притом морам нагласити да је то један од строжих предавача, колико ме сећање служи, и сви смо од њега стрепели… Били смо мањи од маховог зрна. Како очекујете било шта од деце када их нисте научили ни основном поштовању ауторитета наставника или професора? Створили сте мале кочијаше и будуће старлете и сада очекујете да поштују нека правила? Правила више не постоје, а за то сте се постарали управо ви који се бирали и створили систем (и даље га стварате).
Понашате се као да је систем школства одлично радио, а сада као одједном нешто није у реду. НЕ можемо тако! Упркос томе што о образовном систему треба највише да се говори, годинама уназад овај систем је најлошији, корумпиран је и ствара необразоване људе неспособне за живот. Ох, ироније ли..
Треба да вас све колективно буде срамота. Од родитеља, преко наставника и професора све до министара и осталих одговорних. Ви сте створили систем и сада немате права да се буните. Или га мењајте или оставите децу на миру.
Родитељи, деца нису крива, они су то од вас научили!
Сетите се свега овога када ваше дете буде било на улици, разбијало излоге, тукло друге људе и мрзело цео свет. То су последице које овај систем школства има. Фрустрације, бес и мржњу, према себи и свему што му се нађе на путу до пропасти.
Школовање је луксуз, без школовања нема знања па самим тим ни звања, без звања нема запослења (а понекад ни са њим), без запослења нема новца, без новца нема хране, тачније егзистенције. Егзистенција је луксуз.
Уосталом погледајте себе.
Поздрављам вас са приватног факултета, поштовани наставници и професори, јер државном школском систему дуго не верујем, и од истог сам одавно дигла руке, као што је и он једном, пре доста времена, дигао руке од мене и мојих пријатеља.
Ауторка: Владислава Мрчела.
mingl.rs