Шта је потребно детету да би било срећно

фебруар 26, 2015

Постоје одређене потребе без којих човек не може да живи, као што су потреба за храном, сном и ваздухом. Међутим, исто тако постоје и потребе без којих дете не може да се развије у самосталну, срећну особу.
dete
Њихове потребе нису само физиолошке
Амерички дечији лекари Т. Бери Бразелтон, професор Универзитета “Харвард” и Стенли Гринспен са универзитета “Џорџ Вашингтон” у Вашингтону саставили су на основу досадашњих сазнања у области развојне психологије списак потреба које сматрају кључним за психичко здравље деце.
Двојица научника наводе околности које су од суштинског значаја за здраво психичко сазревање детета.
Прво место на њиховој листи заузима емоционална сигурност. Што је дете млађе, то је важније да има поуздану блиску особу, која ће га неговати, хранити, штити и мазити. Беба још нема осећај за време, па опште осећање незадовољства “глад”, у тренутку када се појави познато лице, повезује са следећим искуством: сада ће ми бити боље. На тај начин се ствара први однос повезаности са другом особом, важан за развој исконског поверења, захваљујући коме човек пролази кроз живот као психички здрава особа. Из исконског поверења се развија поверење, а из поверења свест о сопственим могућностима.
Гринспен и Бразелтон и радозналост сматрају једном од основних потреба. Осећај да су вољена деци даје храброст да се окрену непознатом, да истражују ново. Међутим, дете ће искористити прилику за стицање нових искустава само ако има осећај да је њему најближа особа у близини и да ће му пружити уточиште уколико нешто крене наопако.
Нова искуства треба да буду примерена дететовом узрасту, његовом карактеру, а не само очекивањима и нормама родитеља и читавог друштва.
Подразумева се да сва деца треба да науче да се понашају за столом, да буду обзирна према окружењу, саосећајна и захвална. Али, да ли девојчице баш морају да науче да штрикају? Да ли син мора да игра шах са својим оцем? Деца ће бити срећна ако родитељи осете њихове таленте и интересовања, ако их подстичу и схватају озбиљно, чак и ако они не одговарају њиховим очекивањима. Да би дете могло да стиче искуства, да учи и да се развија, неопходно му је признање окружења. “Способност за охрабривање јесте једна од могућности изражавања љубави према ближњима”, гласи један од принципа кинеске теорије васпитања.
И границе и познате структуре спадају међу основне дечије потребе. Што су деца мања, то им свет делује хаотичније. Све им је непознато. Бразелтон и Гринспен сматрају да је у овој животној фази важно обезбедити деци “уточишта” у којима се добро сналазе. Дом у који се увек враћају, парк у коме се играју, утврђени дневни распоред на који могу да се ослоне. А шта је са границама? Малој деци је све занимљиво, укључујући и незаштићене утичнице. Већа деца су склона да изазивају родитеље: “Шта ће се догодити ако…?” Родитељи који деци поставе одређене границе, пружају им сигурност коју она несвесно траже. Лежеран, недоследан, превише слободан стил васпитавања утиче на то да деца израсту у хаотичне особе, које не могу да се организују и нису способне да се уклопе у друштво.
На крају, за дете је важна стабилна заједница. Зависно од узраста, деци није потребна само поуздана блиска особа (најчешће мајка), већ и породица која се састоји из више генерација.
У малим породицама или породицама у којима постоји само један родитељ, круг могу да прошире комшије, пријатељи и познаници, који ће спонтано показати деци да постоје и други животни стилови и другачији начини гледања на ствари.
Када мало одрасте, детету ће веома битни постати другови вршњаци, који ће му олакшати да се снађе у властитој старосној групи. Родитељи који се постепено повлаче олакшавају детету неизбежно одвајање од родитељске куће. Они треба да схвате да су само његови пратиоци на одређено време.
Извор: zena.blic.rs

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама