Ово није још један текст о вакцинама. Ово је молба и бојкот стереотипном оцјењивању и предрасудама.
Препознала сам неки тренд у друштву у којем живим и који желим да прекинем пуног срца, стојећи поносно иза сваке ријечи написане, при томе страхујући да неког нехотице не повриједим.
Живот ме је благословио оног дана када сам почела да упознајем родитеље деце са развојним потешкоћама и да упоређујем (ако је то уопште могуће ) с онима који имају децу чији се развој одвија без видљивих сметњи.
Тренд који ми смета, а тиче се других људи је став сажаљења, и очи пуне суза када се спомену, сметају ми статуси по друштвеним мрежама у којима апелују да се дјеци с посебним потребама да медијски простор, алудирајући да то нико не ради. Људи стављају фокус на неадекватно реаговање институција за децу с потешкоћама с таквим „тужићима“ и болом по друштвеним мрежама, да се често узнемирим питајући се да ли су ти “душебрижници“ икад помогли некој породици или да ли су их икад питали да ли желе сажаљење које људи подводе под неку емпатију.
Емпатија је, људи, кад одете у неко удружење у којем су корисници та деца и нађете њихове родитеље и увјерите се да је њима ваше сажаљење увредљиво. Они су много сјајнији него што мислите. Емпатија је кад одете и подржите умјетничка и друга остварења те деце.
Ево шта сам ја запазила упознавајући се и причајући с родитељима деце с потешкоћама:
1. Родитељи деце с потешкоћама су најоптимистичније особе које знам, чак и најведрије и најсрдачније. Они знају колико су бола доживјели до сад и управо због своје деце осмишљавају да им је сваки дан пун смијеха и необичне радости. Невјероватно воле живот. И поред свега што носе у себи увијек ће вас питати како вама да помогну. Увијек имају вријеме за вас и ваше проблеме. Могли би да буду сви до једног мотивациони говорници и узори родитељима чија дјеца немају потешкоћа. Блистају кад причају о својој деци, при томе знају сваки детаљ њиховог одрастања. Не жалим их. Жалим оне родитеље који ме убјеђују да морају радити 24 сата дневно како би обезбједили будућност својој деци.
2. Родитељи деце с потешкоћама су јако захвалне особе, чак и кад је ситница нека у питању. Љубазни су и брижни. Неки су то одувијек имали у себи, а неки су постали бољи људи кад су добили своје изузетно дијете. Они су они који први окрећу хуманитарни број и који би сутра први помогли вама, не зато што су они најбољи људи, него зато што су на својој кожи осјетили како је немати подршку и оданост. Kада су установили с чим се боре тада су и остали без једног дијела пријатеља, чак и рођака. Не куну државу, не траже изговоре и одговоре од других јер немају времена и снаге за глупости. Фокус им је срећа и здравље детета. Многи упишу курсеве, школе и факултете да би помогли свом детету и поносе се тиме. Ходајућа су енциклопедија свега што има везе с проблемима њиховог дјетета.
Не жалим их.
Жалим оне које у средњим годинама испијајући кафе у сунчаним баштама омаловажавају мање успјешне и државу означавају као „трулу и лошу“ док су им деца укључена у све „живе и неживе“ спортске и друге секције. Још нападају оне родитеље које нису дјецу нигдје укључили заборављајући једну важну чињеницу: деца кад одрасту увијек ће се сјећати чина љубави прије него освојеног пехара.
Жалим психолога који је мајци сина аутистичног спектра рекла: „Па добро, ваш син каже ‘мама’ вама, али је питање шта њему та ријеч значи. Једног дана ће можда само отићи и заборавити вас, наћи ће неког другог кога ће звати мама“. Жалим је јер ја знам кад неко уложи толико љубави, стрпљења и љубави у аутистичну децу може само живјети вјечно у њиховом савршеном свијету. Постоје деца која заборављају маме, али оне које су њих заборавили на свом путу ка каријери и самоостварењу. Толико их запоставе да та деца у доба адолесценције их потисну дубоко у себе и желе да забораве.
3. Родитељи деце с потешкоћама не воле да људе зуре у њихову децу и у њих. Они немају приватност у нашем друштву као родитељи дјеце без потешкоћа. Свака „шуша“ и „мрачњак“ од особа ће дати себи за право да их коментарише и савјетује по јавним просторима. Kоментари су типа: „треба тог вашег истући, превише га пуштате, лоши сте ви родитељи и слично“. Опет не жалим родитеље деце с потешкоћама. Они храбро устану и супроставе се или се насмију и кажу нешто лијепо. Амбасадори су добре воље и разумијевање за оне које не разумију различитости. Њихови изазови започињу у јавним вртићима кад их стално „бомбардују“ новим информација у вези понашања њихове деце. Оног момента кад они кажу другима храбро да им дијете има неку шифру, све се промјени, али нагоре. Одједном туча није нешто нормално као код других дечака, него општа опасност за другу децу. Родитељи сами плаћају асистента у вртићима, они који се усуде и имају новац. Жалим оне које не увиђају да је инклузија добра и за децу без потешкоћа. На тај начин уче да буду емпатична и отворена за другачије. Жалим васпитачицу која је мами детета аутистичног спектра рекла да му није мјесто са осталом дјецом, рекла је „да свих 200 деце стане на линију и ваш син с њима, он би одударао“. Она је одговорила дрхтећи, али да је сви чују: „Знам.
Kада би све маме стале у линију и ја с њима и ја бих одударала“.
Често су мајке деце с потешкоћама најхрабрије жене које знам.
4. Родитељи дјеце с потешкоћама поред обавеза око тог животног изазова имају и друге интересе, потребе и хобије. Слободно их питајте за њих умјесто да их даноноћно испитујете за здравље детета. Они обично љубазно одговоре. Одговор који затим слиједи и који не воле углавном је: „Биће то све у реду“. Након тога онај који је питао промјени тему, а родитељи се осјећају небитнима. Питајте их о другим стварима. Изненадићете се. То им је истински одушак. Имају то и родитељи деце без проблема, али њих друштво неће прозвати себичнима и саможивима. Често слушају коментаре типа : „како можеш путовати, учити и мислити на то и то, кад ти је дијете „такво“ и слично. Њима ко да је забрањено да буду срећни. Ти који тако мисле не знају да родитељи преносе своја стања на децу и да ови родитељи желе под сваку цијену одржати свој оптимизам и вјеру. Знам једну маму веома успјешну којој колеге не вјерују. Мисле да лажира синовљеву дијагнозу да би радила мање и уживала и то само зато јер је она увијек весела, лијепа и мотивисана. Негде у њиховим мозговима стоји слика „јадне, ружне уцвиљене мајке“ па им се колегиница никако не уклапа у то. Не жалим родитеље деце с потешкоћама. Они се успјешно боре са свим мрачним етикетама. Жалим оне који на путовању званом живот сједе по загушљивим чекаоницама.
5. Родитељи деце с потешкоћама цијене своје пријатеље више него други, зато ми је чудно кад чујем да их често избјегавају. Знам једну маму која тако прича о својој другарици да је то за позавидјети. Безгранично јој је захвална због начина на који гледа њеног сина и што своју дјецу учи да га прихвате и воле, и да се играју с њим на његов начин. Не жалим родитеље с изазовном децом јер они заиста знају ко су им прави пријатељи. То је животна благодат. Ми остали већину времена проводемо тестирајући и анализирајући људе око себе, па и рођене партнере. Они једноставно знају истину. Kолико год да мало имају пријатеља они су испуњени до врха јер су то цјеложивотна и дубока пријатељства.
Мој став према њима је став дивљења- да постоји сазнање којих је 1000 ријечи најљепших у нашем језику, све бих их посветила њима.
Извор: lolamagazin.com