Педагог Славица Станојловић из О. Ш. „Бата Булић” каже да деца немају поверење у своје родитеље због тога што маме и тате сувише очекују од њих, не прихватају их онакве какви јесу, али и не проводе довољно времена са њима.
– Управо се зато деца све мање „отварају” родитељима и причају им шта их мучи. Али, и мајке и очеви понекад прикривају лоше особине своје деце, не објашњавају учитељима и наставницима шта могу да очекују од њих. Рецимо, када их питате да ли је дете доживело неку трауму у детињству, да ли је имало неки удес, стрес или болест због чега треба обратити пажњу, већина њих прећути. Дешавало се да се у школи утврди да група деце уцењује једног малишана, изнуђујући му новац, а да када је то предочено њиховим родитељима они нису могли да поверују да су им деца таква – објашњава Станојловићева.
Сва истраживања о односу родитеља са најмлађима говоре да што су деца старија, долази до већих проблема у међусобној комуникацији. Тинејџери, најчешће због тога што мисле да су несхваћени, сматрају да имају право да кажу шта мисле, а уколико их маме и тате не констатују, јер имају прече обавезе од њиховог васпитавања, свој револт изражавају лупањем вратима или ћутањем.До лоших односа у породици долази често и због тога што се деца плаше да причају родитељима о својим искуствима, бринући се да их ови неће разумети и да ће им ускратити све оно што им је у том узрасту најзначајније, попут виђања са дечком или девојком. Истовремено, маме и тате, колико год да имају савремена животна схватања, имају и одређене страхове када су у питању њихова деца, попут оних да се њихово чедо не повреди, не доживи неуспех у школи, не почне да се коцка, алкохолише, пуши или дрогира. А ту је и страх да ће их околина осудити да нису добри родитељи, па тада још више почињу да притискају децу, „гњавећи” их причама како морају да буду савршени на сваком плану.
– Данас се многи очеви и мајке понашају незрело, а велики број деце их је у резоновањима превазишао. Деца која живе у овим временима су, због губитка система вредности, изгубила и неку врсту унутрашње мотивације, не виде разлог због којег морају да уче и зашто им је то потребно. Родитељи представљају моделе понашања деци и управо онако како се они понашају, тако их деца и копирају. Они морају сваки дан да разговарају са својом децом и да их питају шта им се дешавало. У супротном се деца обраћају особама у које имају поверења, а то су најчешће њихови другари – нагласила је Станојловићева.
Родитељи који у васпитању наследника користе кажњавање и осуђивање,постављају помало диктаторска правила понашања, код деце развијају осећање страха, увређености, љутње, беспомоћности, несигурности… А психолози истичу да је то оно што је деци најмање потребно, јер они очекују подршку родитеља, са којима ће моћи да причају о свему, а не маме и тате који ће осуђивати сваки њихов потез.
Аутор: Данијела Давидов-Кесар
Извор: Политика
