Pedagog Slavica Stanojlović iz O. Š. „Bata Bulić” kaže da deca nemaju poverenje u svoje roditelje zbog toga što mame i tate suviše očekuju od njih, ne prihvataju ih onakve kakvi jesu, ali i ne provode dovoljno vremena sa njima.
– Upravo se zato deca sve manje „otvaraju” roditeljima i pričaju im šta ih muči. Ali, i majke i očevi ponekad prikrivaju loše osobine svoje dece, ne objašnjavaju učiteljima i nastavnicima šta mogu da očekuju od njih. Recimo, kada ih pitate da li je dete doživelo neku traumu u detinjstvu, da li je imalo neki udes, stres ili bolest zbog čega treba obratiti pažnju, većina njih prećuti. Dešavalo se da se u školi utvrdi da grupa dece ucenjuje jednog mališana, iznuđujući mu novac, a da kada je to predočeno njihovim roditeljima oni nisu mogli da poveruju da su im deca takva – objašnjava Stanojlovićeva.
Sva istraživanja o odnosu roditelja sa najmlađima govore da što su deca starija, dolazi do većih problema u međusobnoj komunikaciji. Tinejdžeri, najčešće zbog toga što misle da su neshvaćeni, smatraju da imaju pravo da kažu šta misle, a ukoliko ih mame i tate ne konstatuju, jer imaju preče obaveze od njihovog vaspitavanja, svoj revolt izražavaju lupanjem vratima ili ćutanjem.Do loših odnosa u porodici dolazi često i zbog toga što se deca plaše da pričaju roditeljima o svojim iskustvima, brinući se da ih ovi neće razumeti i da će im uskratiti sve ono što im je u tom uzrastu najznačajnije, poput viđanja sa dečkom ili devojkom. Istovremeno, mame i tate, koliko god da imaju savremena životna shvatanja, imaju i određene strahove kada su u pitanju njihova deca, poput onih da se njihovo čedo ne povredi, ne doživi neuspeh u školi, ne počne da se kocka, alkoholiše, puši ili drogira. A tu je i strah da će ih okolina osuditi da nisu dobri roditelji, pa tada još više počinju da pritiskaju decu, „gnjaveći” ih pričama kako moraju da budu savršeni na svakom planu.
– Danas se mnogi očevi i majke ponašaju nezrelo, a veliki broj dece ih je u rezonovanjima prevazišao. Deca koja žive u ovim vremenima su, zbog gubitka sistema vrednosti, izgubila i neku vrstu unutrašnje motivacije, ne vide razlog zbog kojeg moraju da uče i zašto im je to potrebno. Roditelji predstavljaju modele ponašanja deci i upravo onako kako se oni ponašaju, tako ih deca i kopiraju. Oni moraju svaki dan da razgovaraju sa svojom decom i da ih pitaju šta im se dešavalo. U suprotnom se deca obraćaju osobama u koje imaju poverenja, a to su najčešće njihovi drugari – naglasila je Stanojlovićeva.
Roditelji koji u vaspitanju naslednika koriste kažnjavanje i osuđivanje,postavljaju pomalo diktatorska pravila ponašanja, kod dece razvijaju osećanje straha, uvređenosti, ljutnje, bespomoćnosti, nesigurnosti… A psiholozi ističu da je to ono što je deci najmanje potrebno, jer oni očekuju podršku roditelja, sa kojima će moći da pričaju o svemu, a ne mame i tate koji će osuđivati svaki njihov potez.
Autor: Danijela Davidov-Kesar
Izvor: Politika
