„Tucite decu onog trenutka kada primetite da su počela da liče na vas”– rekao je Duško Radoviću jednom od svojih legendarnih obraćanja Beograđanima. Međutim, suprotno ovoj Radovićevoj poruci, većina mladih roditelja se upravo ponaša suprotno. Dešava se da počnu da „proganjaju” decu, uglavnom tinejdžerskog uzrasta, najčešće zato što se ne ponašaju kao oni, zabranjuju im izlaske, biraju im prijatelje, teraju ih da budu najbolji đaci… Zbog toga, objašnjavaju pedagozi, dolazi do loše komunikacije između mama i tata, sa jedne strane, i adolescenata, sa druge strane, a porodična kriza može da doživi vrhunac onda kada sin ili ćerka utehu počinje da traži u porocima.
Pedagog Slavica Stanojlović iz O. Š. „Bata Bulić” kaže da deca nemaju poverenje u svoje roditelje zbog toga što mame i tate suviše očekuju od njih, ne prihvataju ih onakve kakvi jesu, ali i ne provode dovoljno vremena sa njima.
– Upravo se zato deca sve manje „otvaraju” roditeljima i pričaju im šta ih muči. Ali, i majke i očevi ponekad prikrivaju loše osobine svoje dece, ne objašnjavaju učiteljima i nastavnicima šta mogu da očekuju od njih. Recimo, kada ih pitate da li je dete doživelo neku traumu u detinjstvu, da li je imalo neki udes, stres ili bolest zbog čega treba obratiti pažnju, većina njih prećuti. Dešavalo se da se u školi utvrdi da grupa dece ucenjuje jednog mališana, iznuđujući mu novac, a da kada je to predočeno njihovim roditeljima oni nisu mogli da poveruju da su im deca takva – objašnjava Stanojlovićeva.
Sva istraživanja o odnosu roditelja sa najmlađima govore da što su deca starija, dolazi do većih problema u međusobnoj komunikaciji. Tinejdžeri, najčešće zbog toga što misle da su neshvaćeni, smatraju da imaju pravo da kažu šta misle, a ukoliko ih mame i tate ne konstatuju, jer imaju preče obaveze od njihovog vaspitavanja, svoj revolt izražavaju lupanjem vratima ili ćutanjem.Do loših odnosa u porodici dolazi često i zbog toga što se deca plaše da pričaju roditeljima o svojim iskustvima, brinući se da ih ovi neće razumeti i da će im uskratiti sve ono što im je u tom uzrastu najznačajnije, poput viđanja sa dečkom ili devojkom. Istovremeno, mame i tate, koliko god da imaju savremena životna shvatanja, imaju i određene strahove kada su u pitanju njihova deca, poput onih da se njihovo čedo ne povredi, ne doživi neuspeh u školi, ne počne da se kocka, alkoholiše, puši ili drogira. A tu je i strah da će ih okolina osuditi da nisu dobri roditelji, pa tada još više počinju da pritiskaju decu, „gnjaveći” ih pričama kako moraju da budu savršeni na svakom planu.
– Danas se mnogi očevi i majke ponašaju nezrelo, a veliki broj dece ih je u rezonovanjima prevazišao. Deca koja žive u ovim vremenima su, zbog gubitka sistema vrednosti, izgubila i neku vrstu unutrašnje motivacije, ne vide razlog zbog kojeg moraju da uče i zašto im je to potrebno. Roditelji predstavljaju modele ponašanja deci i upravo onako kako se oni ponašaju, tako ih deca i kopiraju. Oni moraju svaki dan da razgovaraju sa svojom decom i da ih pitaju šta im se dešavalo. U suprotnom se deca obraćaju osobama u koje imaju poverenja, a to su najčešće njihovi drugari – naglasila je Stanojlovićeva.
Roditelji koji u vaspitanju naslednika koriste kažnjavanje i osuđivanje,postavljaju pomalo diktatorska pravila ponašanja, kod dece razvijaju osećanje straha, uvređenosti, ljutnje, bespomoćnosti, nesigurnosti… A psiholozi ističu da je to ono što je deci najmanje potrebno, jer oni očekuju podršku roditelja, sa kojima će moći da pričaju o svemu, a ne mame i tate koji će osuđivati svaki njihov potez.
Autor: Danijela Davidov-Kesar
Izvor: Politika
Pedagog Slavica Stanojlović iz O. Š. „Bata Bulić” kaže da deca nemaju poverenje u svoje roditelje zbog toga što mame i tate suviše očekuju od njih, ne prihvataju ih onakve kakvi jesu, ali i ne provode dovoljno vremena sa njima.
– Upravo se zato deca sve manje „otvaraju” roditeljima i pričaju im šta ih muči. Ali, i majke i očevi ponekad prikrivaju loše osobine svoje dece, ne objašnjavaju učiteljima i nastavnicima šta mogu da očekuju od njih. Recimo, kada ih pitate da li je dete doživelo neku traumu u detinjstvu, da li je imalo neki udes, stres ili bolest zbog čega treba obratiti pažnju, većina njih prećuti. Dešavalo se da se u školi utvrdi da grupa dece ucenjuje jednog mališana, iznuđujući mu novac, a da kada je to predočeno njihovim roditeljima oni nisu mogli da poveruju da su im deca takva – objašnjava Stanojlovićeva.
Sva istraživanja o odnosu roditelja sa najmlađima govore da što su deca starija, dolazi do većih problema u međusobnoj komunikaciji. Tinejdžeri, najčešće zbog toga što misle da su neshvaćeni, smatraju da imaju pravo da kažu šta misle, a ukoliko ih mame i tate ne konstatuju, jer imaju preče obaveze od njihovog vaspitavanja, svoj revolt izražavaju lupanjem vratima ili ćutanjem.Do loših odnosa u porodici dolazi često i zbog toga što se deca plaše da pričaju roditeljima o svojim iskustvima, brinući se da ih ovi neće razumeti i da će im uskratiti sve ono što im je u tom uzrastu najznačajnije, poput viđanja sa dečkom ili devojkom. Istovremeno, mame i tate, koliko god da imaju savremena životna shvatanja, imaju i određene strahove kada su u pitanju njihova deca, poput onih da se njihovo čedo ne povredi, ne doživi neuspeh u školi, ne počne da se kocka, alkoholiše, puši ili drogira. A tu je i strah da će ih okolina osuditi da nisu dobri roditelji, pa tada još više počinju da pritiskaju decu, „gnjaveći” ih pričama kako moraju da budu savršeni na svakom planu.
– Danas se mnogi očevi i majke ponašaju nezrelo, a veliki broj dece ih je u rezonovanjima prevazišao. Deca koja žive u ovim vremenima su, zbog gubitka sistema vrednosti, izgubila i neku vrstu unutrašnje motivacije, ne vide razlog zbog kojeg moraju da uče i zašto im je to potrebno. Roditelji predstavljaju modele ponašanja deci i upravo onako kako se oni ponašaju, tako ih deca i kopiraju. Oni moraju svaki dan da razgovaraju sa svojom decom i da ih pitaju šta im se dešavalo. U suprotnom se deca obraćaju osobama u koje imaju poverenja, a to su najčešće njihovi drugari – naglasila je Stanojlovićeva.
Roditelji koji u vaspitanju naslednika koriste kažnjavanje i osuđivanje,postavljaju pomalo diktatorska pravila ponašanja, kod dece razvijaju osećanje straha, uvređenosti, ljutnje, bespomoćnosti, nesigurnosti… A psiholozi ističu da je to ono što je deci najmanje potrebno, jer oni očekuju podršku roditelja, sa kojima će moći da pričaju o svemu, a ne mame i tate koji će osuđivati svaki njihov potez.
Autor: Danijela Davidov-Kesar
Izvor: Politika