„Туците децу оног тренутка када приметите да су почела да личе на вас”– рекао је Душко Радовићу једном од својих легендарних обраћања Београђанима. Међутим, супротно овој Радовићевој поруци, већина младих родитеља се управо понаша супротно. Дешава се да почну да „прогањају” децу, углавном тинејџерског узраста, најчешће зато што се не понашају као они, забрањују им изласке, бирају им пријатеље, терају их да буду најбољи ђаци… Због тога, објашњавају педагози, долази до лоше комуникације између мама и тата, са једне стране, и адолесцената, са друге стране, а породична криза може да доживи врхунац онда када син или ћерка утеху почиње да тражи у пороцима.
Педагог Славица Станојловић из О. Ш. „Бата Булић” каже да деца немају поверење у своје родитеље због тога што маме и тате сувише очекују од њих, не прихватају их онакве какви јесу, али и не проводе довољно времена са њима.
– Управо се зато деца све мање „отварају” родитељима и причају им шта их мучи. Али, и мајке и очеви понекад прикривају лоше особине своје деце, не објашњавају учитељима и наставницима шта могу да очекују од њих. Рецимо, када их питате да ли је дете доживело неку трауму у детињству, да ли је имало неки удес, стрес или болест због чега треба обратити пажњу, већина њих прећути. Дешавало се да се у школи утврди да група деце уцењује једног малишана, изнуђујући му новац, а да када је то предочено њиховим родитељима они нису могли да поверују да су им деца таква – објашњава Станојловићева.
Сва истраживања о односу родитеља са најмлађима говоре да што су деца старија, долази до већих проблема у међусобној комуникацији. Тинејџери, најчешће због тога што мисле да су несхваћени, сматрају да имају право да кажу шта мисле, а уколико их маме и тате не констатују, јер имају прече обавезе од њиховог васпитавања, свој револт изражавају лупањем вратима или ћутањем.До лоших односа у породици долази често и због тога што се деца плаше да причају родитељима о својим искуствима, бринући се да их ови неће разумети и да ће им ускратити све оно што им је у том узрасту најзначајније, попут виђања са дечком или девојком. Истовремено, маме и тате, колико год да имају савремена животна схватања, имају и одређене страхове када су у питању њихова деца, попут оних да се њихово чедо не повреди, не доживи неуспех у школи, не почне да се коцка, алкохолише, пуши или дрогира. А ту је и страх да ће их околина осудити да нису добри родитељи, па тада још више почињу да притискају децу, „гњавећи” их причама како морају да буду савршени на сваком плану.
– Данас се многи очеви и мајке понашају незрело, а велики број деце их је у резоновањима превазишао. Деца која живе у овим временима су, због губитка система вредности, изгубила и неку врсту унутрашње мотивације, не виде разлог због којег морају да уче и зашто им је то потребно. Родитељи представљају моделе понашања деци и управо онако како се они понашају, тако их деца и копирају. Они морају сваки дан да разговарају са својом децом и да их питају шта им се дешавало. У супротном се деца обраћају особама у које имају поверења, а то су најчешће њихови другари – нагласила је Станојловићева.
Родитељи који у васпитању наследника користе кажњавање и осуђивање,постављају помало диктаторска правила понашања, код деце развијају осећање страха, увређености, љутње, беспомоћности, несигурности… А психолози истичу да је то оно што је деци најмање потребно, јер они очекују подршку родитеља, са којима ће моћи да причају о свему, а не маме и тате који ће осуђивати сваки њихов потез.
Аутор: Данијела Давидов-Кесар
Извор: Политика
Педагог Славица Станојловић из О. Ш. „Бата Булић” каже да деца немају поверење у своје родитеље због тога што маме и тате сувише очекују од њих, не прихватају их онакве какви јесу, али и не проводе довољно времена са њима.
– Управо се зато деца све мање „отварају” родитељима и причају им шта их мучи. Али, и мајке и очеви понекад прикривају лоше особине своје деце, не објашњавају учитељима и наставницима шта могу да очекују од њих. Рецимо, када их питате да ли је дете доживело неку трауму у детињству, да ли је имало неки удес, стрес или болест због чега треба обратити пажњу, већина њих прећути. Дешавало се да се у школи утврди да група деце уцењује једног малишана, изнуђујући му новац, а да када је то предочено њиховим родитељима они нису могли да поверују да су им деца таква – објашњава Станојловићева.
Сва истраживања о односу родитеља са најмлађима говоре да што су деца старија, долази до већих проблема у међусобној комуникацији. Тинејџери, најчешће због тога што мисле да су несхваћени, сматрају да имају право да кажу шта мисле, а уколико их маме и тате не констатују, јер имају прече обавезе од њиховог васпитавања, свој револт изражавају лупањем вратима или ћутањем.До лоших односа у породици долази често и због тога што се деца плаше да причају родитељима о својим искуствима, бринући се да их ови неће разумети и да ће им ускратити све оно што им је у том узрасту најзначајније, попут виђања са дечком или девојком. Истовремено, маме и тате, колико год да имају савремена животна схватања, имају и одређене страхове када су у питању њихова деца, попут оних да се њихово чедо не повреди, не доживи неуспех у школи, не почне да се коцка, алкохолише, пуши или дрогира. А ту је и страх да ће их околина осудити да нису добри родитељи, па тада још више почињу да притискају децу, „гњавећи” их причама како морају да буду савршени на сваком плану.
– Данас се многи очеви и мајке понашају незрело, а велики број деце их је у резоновањима превазишао. Деца која живе у овим временима су, због губитка система вредности, изгубила и неку врсту унутрашње мотивације, не виде разлог због којег морају да уче и зашто им је то потребно. Родитељи представљају моделе понашања деци и управо онако како се они понашају, тако их деца и копирају. Они морају сваки дан да разговарају са својом децом и да их питају шта им се дешавало. У супротном се деца обраћају особама у које имају поверења, а то су најчешће њихови другари – нагласила је Станојловићева.
Родитељи који у васпитању наследника користе кажњавање и осуђивање,постављају помало диктаторска правила понашања, код деце развијају осећање страха, увређености, љутње, беспомоћности, несигурности… А психолози истичу да је то оно што је деци најмање потребно, јер они очекују подршку родитеља, са којима ће моћи да причају о свему, а не маме и тате који ће осуђивати сваки њихов потез.
Аутор: Данијела Давидов-Кесар
Извор: Политика