Због своје честе употребе, термин „поремећен систем вредности“ постао је излизана фраза, која се најчешће везује за негативан утицај медија, политичког система и државе на развој младих људи. Истиче се погубан утицај сервирања лоше музике и лоших узора младима, као и новинских текстова о њима, значај лоше економске ситуације у држави, али се занемарују два, ипак далеко најважнија фактора: васпитање од стране родитеља и васпитање од стране наставника – педагога.
Кућно васпитање је, свакако, главна и најважнија лествица у развоју једне младе особе, а пропусти учињени на том нивоу, најтеже се исправљају. Међутим, како ученици једне школе долазе из најширег опсега различитих породица, по социјално-економском статусу, по нивоу образовања, по традиционално-верским уверењима итд., школа је та која треба да пружи сваком свом ђаку правилно васпитање и пласира праве вредности, а квалитет ће увек бити препознат и прихваћен. Родитељи могу да подбаце, али школа не сме, јер у школи раде стручњаци, који су за то годинама обучавани.
Ипак, мислим да и школа има свог удела у пласирању лоших вредности и формирању негативних ставова код ученика. Међу наставницима ћемо често чути реченицу: „Ти си јако паметан, али си лењ!“, ненамерно изговорену, у циљу подстицања ученика. Као директна последица ове реченице, још чешће ћемо међу ученицима чути реченицу: „Када бих ја учио толико као ти, просек би ми био 5,00“.
Прва реченица служи да мотивише ученике, и подстакне их да боље уче, али, да ли је и у пракси заиста тако о да ли је такав приступ икада неког заиста и мотивисао? Одговор је – не.
Када имамо пример ученика коме лоше иду логичне природне науке, као што су физика, хемија и математика, али ништа бољи није ни када су у питању друштвене науке, попут историје или социологије, а уз све то не бриљира ни са знањем енглеског језика, упркос његовој незаустављивој експанзији у свим друштвеним сферама, а не зна ни неки други страни језик, ту свакако лењост није узрок проблема. Лењост је, заправо, последица. Сваки ученик у неком тренутку покуша да поправи своје оцене и однос према школи, али убрзо осети велику тежину у савладавања градива, и потребу за много времена да би се резултат остварио, што га у потпуности паралише и демотивише за даљи рад.
Тада на сцену ступа наставник са реченицом: „Ти си јако паметан, али си лењ!“ што ученику даје лажно самопоуздање, погрешно уверење да они који у школи остварују боље резултате, проводе дане учећи, и због тога пропуштају забаву и дружење, и све то их даље демотивише, на још мање ангажовања, и подстиче на негативан став према онима који остварују бриљантне резултате.
Ученик из горе наведеног примера дефинитивно не спада у ученике са натпросечно високим коефицијентом интелигенције, и таква погрешна уверавања да је паметан, а само лењ, неће га подстаћи на прави начин. Можемо приметити да сваки човек, који је успешан у било којем послу, најчешће има још неки дар или посебне вештине, осим онога чиме се бави. Тако имамо врхунске спортисте, који течно говоре неколико страних језика, лекаре који су талентовани за сликарство или музику, учитеље који професионално играју шах на веома високом нивоу итд.
Далеко од тога да је идеално решење објаснити ученику да нема довољан капацитет, јер би га то још више демотивисало да ради на себи, али је потребно индивидуално прилагодити захтеве сваком ученику, и ученицима који теже остварују добре резултате, почети са мањим оптерећењем и градивом које лакше могу да савладају.
Тиме ће се постићи ефекат, којим ће се постојећи капацитет сваког ученика развити до максимума, стећи позитиван однос према раду, као и према својим друговима. С друге стране, развиће се реална слика према себи и својим могућностима, јер ће сваки ученик остваривати одређене резултате и у сваком тренутку имати свест о количини уложеног труда. Имаће и могућност да себе реалније упореди са другима, и тиме стекне способност рационалног и критичког мишљења о самом себи.
Закључак је да је најгора ствар коју наставник може ученику да учини та да му зада задатак који је намењен нивоу знања за високу оцену, након тога му упише јединицу у дневник, а сутрадан по стоти пут у својој каријери педагога каже: „Ти си јако паметан, али си лењ!“
Аутор: Др Жељко Раниловић