Jednog dana, pojavio se maleni otvor na čauri. Čovek je to nekoliko dana čekao i sada je seo i gledao kako se leptir satima muči da bi izvukao svoje slabašno telo kroz taj maleni otvor. Onda je leptir stao. Činilo se da ne može dalje i da odustaje.
Zato je čovek odlučio pomoći malenom i nemoćnom leptiru: uzeo je makazice i razrezao čauru i leptir je s lakoćom izašao. Ali je imao krhko telo i smežurana krila.
Čovek je nastavio posmatrati leptira, očekujući da će se svakog trenutka krila otvoriti, povećati i raširiti kako bi podržala leptirovo telo i osnažila ga. Međutim, ništa se nije dogodilo! Leptir je čitav svoj život proveo puzeći okolo sa slabašnim telom i nerazvijenim krilima. Nikada nije poleteo.
Čovek, uprkos svojoj ljubaznosti i dobrim namerama, nije razumeo da je poteškoće kroz koje je leptir morao proći izlazeći iz čaure, deo njegovog života i stvaranja. One su tu kako bi krv iz tela leptira potekla u krila i da bi, kad se oslobodi čaure, bio spreman da leti.
Isto je i sa decom. Ako ih previše štitimo i radimo za njih stvari koje bi trebalo da urade sami, ne činimo im time uslugu. Na taj način ih pripremamo za život u kojem neće morati da se trude i bore da bi uspeli. A mali je broj dece koju takav život čeka…