Једног дана, појавио се малени отвор на чаури. Човек је то неколико дана чекао и сада је сео и гледао како се лептир сатима мучи да би извукао своје слабашно тело кроз тај малени отвор. Онда је лептир стао. Чинило се да не може даље и да одустаје.
Зато је човек одлучио помоћи маленом и немоћном лептиру: узео је маказице и разрезао чауру и лептир је с лакоћом изашао. Али је имао крхко тело и смежурана крила.
Човек је наставио посматрати лептира, очекујући да ће се сваког тренутка крила отворити, повећати и раширити како би подржала лептирово тело и оснажила га. Међутим, ништа се није догодило! Лептир је читав свој живот провео пузећи около са слабашним телом и неразвијеним крилима. Никада није полетео.
Човек, упркос својој љубазности и добрим намерама, није разумео да је потешкоће кроз које је лептир морао проћи излазећи из чауре, део његовог живота и стварања. Оне су ту како би крв из тела лептира потекла у крила и да би, кад се ослободи чауре, био спреман да лети.
Исто је и са децом. Ако их превише штитимо и радимо за њих ствари које би требало да ураде сами, не чинимо им тиме услугу. На тај начин их припремамо за живот у којем неће морати да се труде и боре да би успели. А мали је број деце коју такав живот чека…