Невероватно је то колико је родитељ далеко спреман да оде, да би бранио своје право да удари дете. Зато што жели да има излаз. Лакши пут до послушности.
Овај текст пишем као мајка двоје деце која је два пута у животу изгубила стрпљење и ударила дете руком по задњици. Два пута и оба памтим. Оба сам исплакала одмах након тога, свесна да је оно што сам урадила само одраз моје немоћи. Да то нисам урадила зато што дете заслужује, већ зато што ЈА не умем боље. Зато што сам ЈА погрешила.
Коментари на снимак мајке која двогодишње дете док лежи удара мувалицом су пораз овог друштва. Коментари ПОДРШКЕ. Ти коментари оголили су сву немоћ и незнање, па рећи ћу и лењост родитеља који својом децом не желе да се баве. Који траже лакше решење, оно које ће их брзо довести до послушног и пораженог детета.
И за све оне који су подржали ударање бебе, имам неколико питања.
Кажу „батина је из раја изашла“. Питам – до ког узраста? Да ли је батина из раја изашла и кад муж заборави да замени сијалицу или кад жена пресоли ручак? Или је тај батинашки рај резервисан само за децу? Да ли постоје одрасли људи који нису добро васпитани, треба ли и њих тући? Има ли изговора за ударање жене? Или су оне само својим годинама заслужиле право да не буду кажњавани батином, а деца – нису?
Кажу „само дечја права, а где су обавезе“. Питам – јесте ли их учили обавезама или вам је и за то потребна батина? Јесте ли им примером показали како се не псује, како се поштује саговорник, како се испуњавају све обавезе на време? Јесте ли им дали времена да уче? Стрпљиво понављајући?
Кажу „генерације су тако васпитаване, уз батину, и ми смо, па смо испали људи“. Питам – ко то каже? То, да смо испали људи? Да, знам ја да сви ви, поборници батине, мислите да сте испали одлично (још нисам срела оног ко то за себе не мисли, био он директор успешне фирме или локални пијанац). Имам новост за вас – овај свет би био много лепше место да су сви који за себе мисле да су добро испали, стварно добро испали. Али, авај. Нису.
Кажу „треба правити разлику између злостављања и мало по гузи“. Питам – где је разлика? Тачно, где? И, ако сматрате да ће страх од батине натерати дете да слуша, онда то већ није мало по гузи. Ко се још тога боји, осим оног ко се боји да ће бити понижен.
И да додам, ако мислите да ће дете вас тући јер нисте ви њега, подсетићу вас да деца упијају као сунђери и уче по моделу. Оно што радите деци, очекујте да деца раде својој деци. И, далеко било, вама.
Зашто сам против ударања деце?
Не само зато што су силна истраживања која су спровели психолози, доктори, педагози, показала да ударање дугорочно нема ефекат, да квари однос родитеља с дететом, да је одраз непоштовања. Не само зато што се насиљем не решава проблем.
Не само зато што повећава могућност да ће ВАШЕ дете имати проблема са менталним здрављем, агресијом и учењем.
Не само зато што ћете натерати дете да вас сутра лаже и проналази начин да сакрије истину да би избегло батине (па чак и оно мало по гузи јер је то понижење).
Већ из истог разлога из ког сам против ударања било кога. Зато што су деца ЉУДИ. А људи се не ударају. Не може се бити мало насилник. Или си насилник или ниси.
Деца су људи. Заслужују стрпљење. Заслужују објашњења. Да, чак и она од годину дана. Ако им не можете објаснити, ваше је да се побринете да не дођу у ситуацију да ви имате потребу да их ударите.
Не можете, не смете користити насиље (да, ударац по гузи је насиље) да бисте неког контролисали, само зато што вам се може. Зато што сте већи, јачи, моћнији. Зато што је дете слабије, без могућности да вам узврати.
Не можете, нарочито не према неком кога волите. Чему их то учи? Да је у реду ударити неког зато што не ради оно што ми хоћемо? Да је у реду тражити покорност и послушност насиљем? Да нису вредни објашњења и стрпљења?
Ја сам погрешила два пута, за 8 година. Два пута и извинила се оба пута. Искрено и од срца. И мислим да ме то не чини насилником јер сам свесна да је до мене.
Ако сте и сами одрасли уз понеки ударац (или чак и мало више од тога), могуће је да не умете боље. Могуће је да би признавање да ударање није прави пут за вас значило признавање да ни сами нисте добро васпитавани. Али, информације су ту. Савети психолога, стручних људи. Верујте, знају више од ваше бабе, иако је одгајила петоро. Јер су учили о дечјим емоцијама, дечјој психи, пратили, истраживали, гледали децу.
Баба није за то имала времена, било јој је важно да за све буде довољно хлеба. Али ви немате оправдање да ударате децу.
П. С. Ако вас брине да ће вас деца сутра тужакати полицији или вас уцењивати, онда већ данас имате много већи проблем од новог закона о породици. И тај проблем ударање може само да погорша. Много, много да погорша.
Ауторка текста је желела да остане анонимна.
ima i onih koji su preduhitrili da posle batinanja budu prijavljeni…prijave oni da su maltretirani od strane onog koga su licno izmaltretirali…jos odraslom detetu koje ima porodicu natovare bedu na vrat jer treba da su bitniji oni od sopstvenih unuka…ili ako je kcer u pitanju…to je tudja kuca…tuci dok ne plati materino mleko…ako nema ona ima zet jer ko nema zeta nema ni magarca…nemojte krsiti tradiciju…to mora tako…nije batina samo iz raja izasla…i jezicina je…ima i verbalno nasilje da se uvrsti u tradiciju…a oni sto su ugrozeni ima da sute jer se kod nas valjda zna ko kosi a ko vodu nosi
Batina je iz raja izasa. Zato batine u raju nema!
Sve to stoji i krivica se prebacuje ovde iskljucivo na roditelje ali sta kad je dete bezobrazno? Objasni mu se, kaze, upozori i nista. 100 puta, nista.
Drugo, mene su tukli pa ne bih rekla da imam traume od toga. Kad ste bezobrazni shvatite vi to kad malo odrastete zasto je to bilo i slozite se sa tim, razumete roditelja. Necete vecno imati deciji um. Drugo je kad neko stalno bije decu i kad treba i kad ne treba i jos gore ako mu pritom ne pokazuje ljubav.
Nisu batine toliko strasne i tragicne kao sto se prica danas. Neka deca su previse bezobrazna ili prevrse svaku meru u odredjenim situacijama. Mora da postoji posledica, a blagi roditelji nemaju autoritet i mogu od te iste dece da naprave idiote. U odredjenim situacijama su i vise nego dobrodosle i lek su.
Batina nije rešenje, ali je u tradicionalnoj porodici bila ne toliko porazna, koliko je to slučaj danas, kada su vaspitnim modelima napadnute sve emicije. Svih pet izvornih, zaštitnih i preko potrebnih emocija je iskrivljeno, potisnuto ili naslojeno.
Batina je zvanično zabranjena, verbalna prinuda takođe i dobro je da je tako. Ali, šta smo dobili u paketu tranzicije umesto toga? Dobili smo pozitivno uslovljavanje i blagu prinudu . Drugim rečima šargarepu i oduzimanje šargarepe. Nažalost, naše zakonodavstvo to nije prepoznalo kao problem i u sve vrtiće, potom škole i porodice, uplovilo je meko, plišano vaspitanje, čijii danak plaćamo više od tri decenije.
Uslovljavanje deteta nagradom, tj šargarepom, gore je od najgore batine, jer udara na emociju izvorne radosti, naslojava je i krivi do pošasti zvane pohlepa. Ako je zapad te modele uveo pedesetih godina prošlog veka, a mi devedesetih, nije se potrebno mnogo mučiti da sračunamo kakva je to armija pohlepnih ljudi, mladih i starih.
Ako dete ne smemo tući, a smemo mu oduzeti obećanu nagradu, onda mu naslojavamo emociju ljutnje u meri u kojoj ona prelazi, najpre u bes, potom u gnev. Dete- čovek, nema prag tolerancije, lako plane i bez zadrške ide u agresiju i autoagresiju. Otud caruje bes i gnev, porodično nasilje, vršnjačko nasilje, suicid i sve nevolje ovog’ sveta.
Kad ove dve emocije upropastimo u neznanju, pa dete usput i spontano prezaštitimo od rada, reda, života, dobijemo agresivno, pohlepno, lenjo i nesvesno dete. Pitom u nemoći posegnemo da stvari popravimo razgovorom, što stručne službe naročito forsiraju. Razgovor da, ali u humanim uslovima, što znači bez kazne i nagrade, bez prezaštićivanja. Inače, razgovor će značiti atak na četvrtu izvornu emociju i zvaće se puki verblizam. On oštećuje i naslojava emociju tuge, pa kada čujemo reči- smaraš mama i boli me stomak, znamo šta je po sredi.
Ostala je još jedna zdrava emicija, a to je zdrav izvorni strah. Njega bukvalno upropastimo ekranom, naslojimo ga do mere u kojoj dete izgubi realan osećaj da se čuva, lako napravi glupost, posle napanji dvesta na sat i odlazi u nepovrat. Da ne širim temu, pa da kažem da su rezultat straha takođe i agresija i autoagresija.
Dakle, pet rana zadali smo svom čedu sa pet uzročnika, a to su : blaga prinuda, pozitivno uslovljavanje- šargarepa, prezaštićivanje, verbalizam i zloupoteba ekrana.
Otkloniti uzroke, a ne lečiti posledice da bi neko zaradio na našoj muci. Nije lako, ali je lekovito.
Prof. Milica Novković, nakon višedecenijskog rada, i naučno utemeljenih dela, otišla je u večnost. Ostavila je iza sebe tri dela, koja su temelj uzrastanja, put ka Izvoru i duhovnom uzdizanju, u radosti, ljubavi i dobroti.
Kome je suđeno, biće to njegov put.