Невероватно је то колико је родитељ далеко спреман да оде, да би бранио своје право да удари дете. Зато што жели да има излаз. Лакши пут до послушности.
Овај текст пишем као мајка двоје деце која је два пута у животу изгубила стрпљење и ударила дете руком по задњици. Два пута и оба памтим. Оба сам исплакала одмах након тога, свесна да је оно што сам урадила само одраз моје немоћи. Да то нисам урадила зато што дете заслужује, већ зато што ЈА не умем боље. Зато што сам ЈА погрешила.
Коментари на снимак мајке која двогодишње дете док лежи удара мувалицом су пораз овог друштва. Коментари ПОДРШКЕ. Ти коментари оголили су сву немоћ и незнање, па рећи ћу и лењост родитеља који својом децом не желе да се баве. Који траже лакше решење, оно које ће их брзо довести до послушног и пораженог детета.
И за све оне који су подржали ударање бебе, имам неколико питања.
Кажу „батина је из раја изашла“. Питам – до ког узраста? Да ли је батина из раја изашла и кад муж заборави да замени сијалицу или кад жена пресоли ручак? Или је тај батинашки рај резервисан само за децу? Да ли постоје одрасли људи који нису добро васпитани, треба ли и њих тући? Има ли изговора за ударање жене? Или су оне само својим годинама заслужиле право да не буду кажњавани батином, а деца – нису?
Кажу „само дечја права, а где су обавезе“. Питам – јесте ли их учили обавезама или вам је и за то потребна батина? Јесте ли им примером показали како се не псује, како се поштује саговорник, како се испуњавају све обавезе на време? Јесте ли им дали времена да уче? Стрпљиво понављајући?
Кажу „генерације су тако васпитаване, уз батину, и ми смо, па смо испали људи“. Питам – ко то каже? То, да смо испали људи? Да, знам ја да сви ви, поборници батине, мислите да сте испали одлично (још нисам срела оног ко то за себе не мисли, био он директор успешне фирме или локални пијанац). Имам новост за вас – овај свет би био много лепше место да су сви који за себе мисле да су добро испали, стварно добро испали. Али, авај. Нису.
Кажу „треба правити разлику између злостављања и мало по гузи“. Питам – где је разлика? Тачно, где? И, ако сматрате да ће страх од батине натерати дете да слуша, онда то већ није мало по гузи. Ко се још тога боји, осим оног ко се боји да ће бити понижен.
И да додам, ако мислите да ће дете вас тући јер нисте ви њега, подсетићу вас да деца упијају као сунђери и уче по моделу. Оно што радите деци, очекујте да деца раде својој деци. И, далеко било, вама.
Зашто сам против ударања деце?
Не само зато што су силна истраживања која су спровели психолози, доктори, педагози, показала да ударање дугорочно нема ефекат, да квари однос родитеља с дететом, да је одраз непоштовања. Не само зато што се насиљем не решава проблем.
Не само зато што повећава могућност да ће ВАШЕ дете имати проблема са менталним здрављем, агресијом и учењем.
Не само зато што ћете натерати дете да вас сутра лаже и проналази начин да сакрије истину да би избегло батине (па чак и оно мало по гузи јер је то понижење).
Већ из истог разлога из ког сам против ударања било кога. Зато што су деца ЉУДИ. А људи се не ударају. Не може се бити мало насилник. Или си насилник или ниси.
Деца су људи. Заслужују стрпљење. Заслужују објашњења. Да, чак и она од годину дана. Ако им не можете објаснити, ваше је да се побринете да не дођу у ситуацију да ви имате потребу да их ударите.
Не можете, не смете користити насиље (да, ударац по гузи је насиље) да бисте неког контролисали, само зато што вам се може. Зато што сте већи, јачи, моћнији. Зато што је дете слабије, без могућности да вам узврати.
Не можете, нарочито не према неком кога волите. Чему их то учи? Да је у реду ударити неког зато што не ради оно што ми хоћемо? Да је у реду тражити покорност и послушност насиљем? Да нису вредни објашњења и стрпљења?
Ја сам погрешила два пута, за 8 година. Два пута и извинила се оба пута. Искрено и од срца. И мислим да ме то не чини насилником јер сам свесна да је до мене.
Ако сте и сами одрасли уз понеки ударац (или чак и мало више од тога), могуће је да не умете боље. Могуће је да би признавање да ударање није прави пут за вас значило признавање да ни сами нисте добро васпитавани. Али, информације су ту. Савети психолога, стручних људи. Верујте, знају више од ваше бабе, иако је одгајила петоро. Јер су учили о дечјим емоцијама, дечјој психи, пратили, истраживали, гледали децу.
Баба није за то имала времена, било јој је важно да за све буде довољно хлеба. Али ви немате оправдање да ударате децу.
П. С. Ако вас брине да ће вас деца сутра тужакати полицији или вас уцењивати, онда већ данас имате много већи проблем од новог закона о породици. И тај проблем ударање може само да погорша. Много, много да погорша.
Ауторка текста је желела да остане анонимна.