Roditelji, zašto tako grčevito branite svoje pravo da udarate one koje, kažete, najviše volite?

27 jula, 2022

Neverovatno je to koliko je roditelj daleko spreman da ode, da bi branio svoje pravo da udari dete. Zato što želi da ima izlaz. Lakši put do poslušnosti.

Ovaj tekst pišem kao majka dvoje dece koja je dva puta u životu izgubila strpljenje i udarila dete rukom po zadnjici. Dva puta i oba pamtim. Oba sam isplakala odmah nakon toga, svesna da je ono što sam uradila samo odraz moje nemoći. Da to nisam uradila zato što dete zaslužuje, već zato što JA ne umem bolje. Zato što sam JA pogrešila.

Foto: Canva

Komentari na snimak majke koja dvogodišnje dete dok leži udara muvalicom su poraz ovog društva. Komentari PODRŠKE. Ti komentari ogolili su svu nemoć i neznanje, pa reći ću i lenjost roditelja koji svojom decom ne žele da se bave. Koji traže lakše rešenje, ono koje će ih brzo dovesti do poslušnog i poraženog deteta.

I za sve one koji su podržali udaranje bebe, imam nekoliko pitanja.

Kažu “batina je iz raja izašla”. Pitam – do kog uzrasta? Da li je batina iz raja izašla i kad muž zaboravi da zameni sijalicu ili kad žena presoli ručak? Ili je taj batinaški raj rezervisan samo za decu? Da li postoje odrasli ljudi koji nisu dobro vaspitani, treba li i njih tući? Ima li izgovora za udaranje žene? Ili su one samo svojim godinama zaslužile pravo da ne budu kažnjavani batinom, a deca – nisu?

Kažu “samo dečja prava, a gde su obaveze”. Pitam – jeste li ih učili obavezama ili vam je i za to potrebna batina? Jeste li im primerom pokazali kako se ne psuje, kako se poštuje sagovornik, kako se ispunjavaju sve obaveze na vreme? Jeste li im dali vremena da uče? Strpljivo ponavljajući?

Kažu “generacije su tako vaspitavane, uz batinu, i mi smo, pa smo ispali ljudi”. Pitam – ko to kaže? To, da smo ispali ljudi? Da, znam ja da svi vi, pobornici batine, mislite da ste ispali odlično (još nisam srela onog ko to za sebe ne misli, bio on direktor uspešne firme ili lokalni pijanac). Imam novost za vas – ovaj svet bi bio mnogo lepše mesto da su svi koji za sebe misle da su dobro ispali, stvarno dobro ispali. Ali, avaj. Nisu.

Kažu “treba praviti razliku između zlostavljanja i malo po guzi”. Pitam – gde je razlika? Tačno, gde? I, ako smatrate da će strah od batine naterati dete da sluša, onda to već nije malo po guzi. Ko se još toga boji, osim onog ko se boji da će biti ponižen.

I da dodam, ako mislite da će dete vas tući jer niste vi njega, podsetiću vas da deca upijaju kao sunđeri i uče po modelu. Ono što radite deci, očekujte da deca rade svojoj deci. I, daleko bilo, vama.

Zašto sam protiv udaranja dece?

Ne samo zato što su silna istraživanja koja su sproveli psiholozi, doktori, pedagozi, pokazala da udaranje dugoročno nema efekat, da kvari odnos roditelja s detetom, da je odraz nepoštovanja. Ne samo zato što se nasiljem ne rešava problem.

Ne samo zato što povećava mogućnost da će VAŠE dete imati problema sa mentalnim zdravljem, agresijom i učenjem.

Ne samo zato što ćete naterati dete da vas sutra laže i pronalazi način da sakrije istinu da bi izbeglo batine (pa čak i ono malo po guzi jer je to poniženje).

Već iz istog razloga iz kog sam protiv udaranja bilo koga. Zato što su deca LJUDI. A ljudi se ne udaraju. Ne može se biti malo nasilnik. Ili si nasilnik ili nisi.

Deca su ljudi. Zaslužuju strpljenje. Zaslužuju objašnjenja. Da, čak i ona od godinu dana. Ako im ne možete objasniti, vaše je da se pobrinete da ne dođu u situaciju da vi imate potrebu da ih udarite.

Ne možete, ne smete koristiti nasilje (da, udarac po guzi je nasilje) da biste nekog kontrolisali, samo zato što vam se može. Zato što ste veći, jači, moćniji. Zato što je dete slabije, bez mogućnosti da vam uzvrati.

Ne možete, naročito ne prema nekom koga volite. Čemu ih to uči? Da je u redu udariti nekog zato što ne radi ono što mi hoćemo? Da je u redu tražiti pokornost i poslušnost nasiljem? Da nisu vredni objašnjenja i strpljenja?

Ja sam pogrešila dva puta, za 8 godina. Dva puta i izvinila se oba puta. Iskreno i od srca. I mislim da me to ne čini nasilnikom jer sam svesna da je do mene.

Ako ste i sami odrasli uz poneki udarac (ili čak i malo više od toga), moguće je da ne umete bolje. Moguće je da bi priznavanje da udaranje nije pravi put za vas značilo priznavanje da ni sami niste dobro vaspitavani. Ali, informacije su tu. Saveti psihologa, stručnih ljudi. Verujte, znaju više od vaše babe, iako je odgajila petoro. Jer su učili o dečjim emocijama, dečjoj psihi, pratili, istraživali, gledali decu.

Baba nije za to imala vremena, bilo joj je važno da za sve bude dovoljno hleba. Ali vi nemate opravdanje da udarate decu.

P. S. Ako vas brine da će vas deca sutra tužakati policiji ili vas ucenjivati, onda već danas imate mnogo veći problem od novog zakona o porodici. I taj problem udaranje može samo da pogorša. Mnogo, mnogo da pogorša.

Autorka teksta je želela da ostane anonimna.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


4 komentara na "Roditelji, zašto tako grčevito branite svoje pravo da udarate one koje, kažete, najviše volite?

  1. sanja kaže:

    ima i onih koji su preduhitrili da posle batinanja budu prijavljeni…prijave oni da su maltretirani od strane onog koga su licno izmaltretirali…jos odraslom detetu koje ima porodicu natovare bedu na vrat jer treba da su bitniji oni od sopstvenih unuka…ili ako je kcer u pitanju…to je tudja kuca…tuci dok ne plati materino mleko…ako nema ona ima zet jer ko nema zeta nema ni magarca…nemojte krsiti tradiciju…to mora tako…nije batina samo iz raja izasla…i jezicina je…ima i verbalno nasilje da se uvrsti u tradiciju…a oni sto su ugrozeni ima da sute jer se kod nas valjda zna ko kosi a ko vodu nosi

  2. Zg kaže:

    Batina je iz raja izasa. Zato batine u raju nema!

  3. JJ kaže:

    Sve to stoji i krivica se prebacuje ovde iskljucivo na roditelje ali sta kad je dete bezobrazno? Objasni mu se, kaze, upozori i nista. 100 puta, nista.
    Drugo, mene su tukli pa ne bih rekla da imam traume od toga. Kad ste bezobrazni shvatite vi to kad malo odrastete zasto je to bilo i slozite se sa tim, razumete roditelja. Necete vecno imati deciji um. Drugo je kad neko stalno bije decu i kad treba i kad ne treba i jos gore ako mu pritom ne pokazuje ljubav.
    Nisu batine toliko strasne i tragicne kao sto se prica danas. Neka deca su previse bezobrazna ili prevrse svaku meru u odredjenim situacijama. Mora da postoji posledica, a blagi roditelji nemaju autoritet i mogu od te iste dece da naprave idiote. U odredjenim situacijama su i vise nego dobrodosle i lek su.

  4. Mira Milošević kaže:

    Batina nije rešenje, ali je u tradicionalnoj porodici bila ne toliko porazna, koliko je to slučaj danas, kada su vaspitnim modelima napadnute sve emicije. Svih pet izvornih, zaštitnih i preko potrebnih emocija je iskrivljeno, potisnuto ili naslojeno.
    Batina je zvanično zabranjena, verbalna prinuda takođe i dobro je da je tako. Ali, šta smo dobili u paketu tranzicije umesto toga? Dobili smo pozitivno uslovljavanje i blagu prinudu . Drugim rečima šargarepu i oduzimanje šargarepe. Nažalost, naše zakonodavstvo to nije prepoznalo kao problem i u sve vrtiće, potom škole i porodice, uplovilo je meko, plišano vaspitanje, čijii danak plaćamo više od tri decenije.
    Uslovljavanje deteta nagradom, tj šargarepom, gore je od najgore batine, jer udara na emociju izvorne radosti, naslojava je i krivi do pošasti zvane pohlepa. Ako je zapad te modele uveo pedesetih godina prošlog veka, a mi devedesetih, nije se potrebno mnogo mučiti da sračunamo kakva je to armija pohlepnih ljudi, mladih i starih.
    Ako dete ne smemo tući, a smemo mu oduzeti obećanu nagradu, onda mu naslojavamo emociju ljutnje u meri u kojoj ona prelazi, najpre u bes, potom u gnev. Dete- čovek, nema prag tolerancije, lako plane i bez zadrške ide u agresiju i autoagresiju. Otud caruje bes i gnev, porodično nasilje, vršnjačko nasilje, suicid i sve nevolje ovog’ sveta.
    Kad ove dve emocije upropastimo u neznanju, pa dete usput i spontano prezaštitimo od rada, reda, života, dobijemo agresivno, pohlepno, lenjo i nesvesno dete. Pitom u nemoći posegnemo da stvari popravimo razgovorom, što stručne službe naročito forsiraju. Razgovor da, ali u humanim uslovima, što znači bez kazne i nagrade, bez prezaštićivanja. Inače, razgovor će značiti atak na četvrtu izvornu emociju i zvaće se puki verblizam. On oštećuje i naslojava emociju tuge, pa kada čujemo reči- smaraš mama i boli me stomak, znamo šta je po sredi.
    Ostala je još jedna zdrava emicija, a to je zdrav izvorni strah. Njega bukvalno upropastimo ekranom, naslojimo ga do mere u kojoj dete izgubi realan osećaj da se čuva, lako napravi glupost, posle napanji dvesta na sat i odlazi u nepovrat. Da ne širim temu, pa da kažem da su rezultat straha takođe i agresija i autoagresija.
    Dakle, pet rana zadali smo svom čedu sa pet uzročnika, a to su : blaga prinuda, pozitivno uslovljavanje- šargarepa, prezaštićivanje, verbalizam i zloupoteba ekrana.
    Otkloniti uzroke, a ne lečiti posledice da bi neko zaradio na našoj muci. Nije lako, ali je lekovito.
    Prof. Milica Novković, nakon višedecenijskog rada, i naučno utemeljenih dela, otišla je u večnost. Ostavila je iza sebe tri dela, koja su temelj uzrastanja, put ka Izvoru i duhovnom uzdizanju, u radosti, ljubavi i dobroti.
    Kome je suđeno, biće to njegov put.

Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama