Слушај шта ћу ти рећи. Премало смо им ми захвални. Само једне су те руке храниле када ни што је храна, појма имао ниси. Једне су те руке дизале, оне од којих ти пречесто руке своје дижеш. Једне су ти очи на твоје налик, свет показивале од почетка. У свој лепоти његовој. Једне очи урезане дубоко негде као камен који годинама бруси силна вода која безуставно тече. Једне су ти усне целивале ране. И оне вањске од удараца и оне унутпашње од туге. Од речи непотребних и снова преспаваних. Научиле те речи прве и успављивале све светове твоје. Једне су уши слушале твоје падове. Дисање у ноћи и жеље дуго скриване по срцем.
Нечије су речи доносиле нове дане твојим мислима. Шаптале ти учећи да живот нису новци и богатство али да богатства ипак има. Оно је у столу за који седне породица па се проспе осмех као бисери. Оно је у пријатељу кад га назовеш само да га питаш како је. И у брату твоме којег не чујеш годинама. Свету овом само доброта остаје, а ако тога немаш, немаш ничега. И власти су ништа поред љубави. Поред загрљаја који је једнаке мере за свакога. Једне су те руке томе училе. И очи. Оним погледом који те најчешће без речи научи животу. Једне. Ћаћине. Њежније од пролћнетног лахора кроз прозор што улази увече али чвршће од стене сто самотно стоји поносна. И материне. Јасне попут зоре и бистре попут силне воде.
Нема таквих речи и неће их бити више. Нема ти тога нигди доли у њих. И нигди нема више онога „за твоје добро“.Зато их сачувај. И поштуј своје родитеље. Наборане руке које су бору по бору сложиле све твоје године у себе, натопивши их сузама твојих очију. Љуби их. Једном ћеш и ти на њихово место.
И. Кларић