Slušaj šta ću ti reći. Premalo smo im mi zahvalni. Samo jedne su te ruke hranile kada ni što je hrana, pojma imao nisi. Jedne su te ruke dizale, one od kojih ti prečesto ruke svoje dižeš. Jedne su ti oči na tvoje nalik, svet pokazivale od početka. U svoj lepoti njegovoj. Jedne oči urezane duboko negde kao kamen koji godinama brusi silna voda koja bezustavno teče. Jedne su ti usne celivale rane. I one vanjske od udaraca i one unutpašnje od tuge. Od reči nepotrebnih i snova prespavanih. Naučile te reči prve i uspavljivale sve svetove tvoje. Jedne su uši slušale tvoje padove. Disanje u noći i želje dugo skrivane po srcem.
Nečije su reči donosile nove dane tvojim mislima. Šaptale ti učeći da život nisu novci i bogatstvo ali da bogatstva ipak ima. Ono je u stolu za koji sedne porodica pa se prospe osmeh kao biseri. Ono je u prijatelju kad ga nazoveš samo da ga pitaš kako je. I u bratu tvome kojeg ne čuješ godinama. Svetu ovom samo dobrota ostaje, a ako toga nemaš, nemaš ničega. I vlasti su ništa pored ljubavi. Pored zagrljaja koji je jednake mere za svakoga. Jedne su te ruke tome učile. I oči. Onim pogledom koji te najčešće bez reči nauči životu. Jedne. Ćaćine. Nježnije od prolćnetnog lahora kroz prozor što ulazi uveče ali čvršće od stene sto samotno stoji ponosna. I materine. Jasne poput zore i bistre poput silne vode.
Nema takvih reči i neće ih biti više. Nema ti toga nigdi doli u njih. I nigdi nema više onoga „za tvoje dobro“.Zato ih sačuvaj. I poštuj svoje roditelje. Naborane ruke koje su boru po boru složile sve tvoje godine u sebe, natopivši ih suzama tvojih očiju. Ljubi ih. Jednom ćeš i ti na njihovo mesto.
I. Klarić