Када је реч о родитељству, приметили сте сигурно да је једна од ствари на којој се највише инсистира – доследност. То кажу и истраживања и здрав разум. Јер, ако сте ви сами неодлучни и не држите се онога што сте изговорили, немате права да то очекујете од детета. Дакле, реченица: „Одмах да си отишао у кревет, иначе сутра нема цртаних филмова“ је погрешна на неколико нивоа. Али ако сте то већ изговорили, па сутра ипак пустите цртани, дете има права да вам не верује. Осим тога, бројна истраживања су показала да је доследност неопходна да би се дете осећало сигурно у средини у којој одраста. Јер ако су родитељи стабилни и чврсти у ономе што говоре, дете ће бити свесно да одраста у средини која стоји чврсто на ногама и да ће моћи да се ослони на родитеље.
Ипак, да ли је доследност неопходна у 100% случајева и могу ли родитељи понекад једноставно бити људска бића или морају бити непогрешиви?
Родитељи, једну ствар морате знати. Доследност није синоним за непогрешивост. Доследан родитељ није онај који је доследан до перфекције, који никад, баш никад не одступа од онога што је рекао.
Мама која ПОНЕКАД попусти да би сачувала свој здрав разум или тата који С ВРЕМЕНА НА ВРЕМЕ реши да не бије сваку битку нису недоследни родитељи. Јасно је свима да деца боље сарађују када одрасли говоре оно што мисле и мисле оно што говоре. Али то никако не значи да ти исти одрасли не смеју никад, баш никад да промене мишљење, иначе ће упропастити своју децу. Другим речима, ако осећате да морате да попустите, две ствари су важне. Прва је да то не радите често, а друга да то никако не представите као „предају“. Нека то буде ваша одлука, уместо да дете мисли да је попуштање резултат његових притисака или суза.
Како можемо да знамо кад је у реду да попустимо?
Никако. Или бар, не постоји сигуран знак или показатељ који ће нам рећи да је баш у тој ситуацији потпуно у реду попустити. Оно што знамо јесте да је одржавање доследности свакако важно, али и да постоје моменти, које можемо сами да осетимо, када попуштање доноси више користи него штете.
Ево једног примера. Недавно, мој трогодишњак позвао ме је у пола ноћи, тражећи чашу воде. Отишла сам да му донесем, али је вода била у чаши са Елзиним ликом (можете да замислите колико сам у 3 сата изјутра била концентрисана на бирање чаше) и он је кроз хистерију одбио да пије воду из чаше за девојчице, тражећи другу. Рекла сам да не желим да мењам чашу и да пије из ове коју сам донела. Била сам одлучна да останем доследна. А онда је кренуо напад плача, праћен вриштањем, у полусну, а ја сам већ видела како буди и своју сестру и пола зграде.
Видела сам и све обавезе које ме чекају сутра, а које ћу тешко испратити ако се сад сви разбудимо. И попустила сам. Али то није ни изгледало ни звучало као попуштање. И у томе је сва мудрост. Дакле, не смете рећи „Ти си немогућ!“ или „Ја с тобом не могу да изађем на крај!“ и онда после те реченице донети воду у другој чаши. Кад сам одлучила да не желим да бијем ову битку, рекла сам следеће: „У реду. Предомислила сам се. Донећу ти воду у другој чаши зато што ми је важно да обоје што пре наставимо да спавамо.“
Шта онда треба да кажемо кад попуштамо?
Дакле, сваки пут када одлучите да не желите да бијете битку (а то, понављамо, не сме бити свакодневна појава), треба да будете јасни и дате до знања да је то ваша одлука, а да није дететова хистерија оно што га је довело до тога да добије оно што хоће. Дакле: „Одлучио сам да се предомислим, зато што…“ је много боље од „Добро, донећу ти ту другу чашу само да си престао да се дереш!“
Повезаност родитељ-дете увек је на првом месту
Не само да је једноставно немогуће никад не попустити ако сте родитељ, него није ни добро. То шаље поруку детету да не постоји начин нити шанса да оно нешто промени, вама одузима много енергије, а штети и вашој вези.
Дакле, две ствари су битне – прва да бирате битке које су вам важне, а друга да, ако већ осећате да морате да попустите, то буде ВАША одлука.
Приредила: А. Цвјетић