Један од великих проблема савременог родитељства јесте што расте број родитеља који показују родитељску немоћ. Они су васпитно немоћни јер не успевају да утичу и обликују понашање свог детета. На крају, они не успевају да припреме дете за самостални живот у друштву и тиме испуне своју родитељску дужност. У конфликтним ситуацијама у којима захтевају од детета нешто што оно одбија да учини – они му попуштају. Резултат је да у сукобу две воље, дететове, којом управља дететов нагон да избегава непријатност, и родитељске, којом управља жеља да се дете социјализује – превладава дететова воља. А дете које се не подреди родитељу одбија да се подреди било коме и захтева у каснијем животу да се сви подреде њему, тако да не израста у функционалну одраслу особу.
Иако се људи слажу да је немоћ нешто негативно, и на њену супротност – моћ – не гледају позитивно. Поготово у вези са васпитањем деце. Питамо се: да ли је боље бити немоћан или моћан; да ли је проблем у моћи или њеној злоупотреби?
Именица моћ у вези је са глаголом моћи: моћан је онај који може да оствари оно што жели. А када људи остваре своје жеље, тада осете осећање задовољства или среће, ако су жеље биле њима веома важне. Зато људска жеља да се буде задовољан и срећан је неодвојива од извесног степена личне моћи.
Када особа живи сама на некој планини или на пустом острву, тада само од ње зависи шта може а шта не може да уради. Када нека особа живи у људској заједници, тада се њена моћ мери тиме колико је у стању да утиче на друге да јој помогну да оствари своје циљеве и жеље. Зато је моћ – социјална моћ.
Родитељска моћ је врста социјалне моћи јер родитељ утиче на дете да се оно, у аспектима које родитељ доживљава као важне, понаша на пожељан начин. Да би то постигао, родитељ мора дете упозоравати, обавештавати, захтевати, похваљивати и награђивати, критиковати, претити му казном и кажњавати. Али у свему томе мора да има меру како не би претерао са наметањем своје воље детету и упао у супротну грешку родитељске премоћи.
Превише моћан или премоћан родитељ штети детету. То чине они родитељи који стално презаштићују дете не дозвољавајући му да се од њих одвоји и да нешто ради самостално, али и они који дете оптерећују различитим активностима у којима очекују да буде изузетно успешно. У ову групу убрајамо и оне који дете малтретирају зато што га не прихватају.
Савремени родитељи треба да избегну замку немоћи, али и да не упадну у замку премоћи. То могу да постигну ако јасно показују детету да га воле, али и да су ауторитет који га дисциплинује. Помаже и ако у неким ситуацијама родитељи не гледају како се дете осећа, већ на то коју животну лекцију оно тада треба да научи.
Аутор: Зоран Миливојевић
Извор: politika.rs
Напишите одговор