Roditeljskim stavom treba podržati dete još od „malih nogu“ da razvija svoju samostalnost, jer zadatak roditelja je da jednog dana ne budu neophodni detetu.
Gledam svog muža kako se topi od miline kada mu naša devojčica prisloni glavu u krilo da je mazi ili kada ga naš sin uhvati za ruku i povede u sobu da se igraju, samo njih dvojica. Ako sam ja sa njima, to se ne dešava toliko često jer obično oboje hoće kod mene. Ako se desi da je baka u tom trenutku sa nama, tada neće ni kod mene, ni kod njega, već hoće kod bake. Baka se najbolje igra jer baka sve daje i ništa ne brani. Ja reagujem nešto ređe i malo sam manje od bake sklona da popustim i da im dam nešto što nije dobro za njih kada se pobune. Zato sam drugi izbor. Moj muž je najčvršći u tome. Zato je on, kada smo kod bake u gostima, njihov treći izbor za igranje u ovom periodu, kada su maleni.
Jutros su mu prišli spontano, iako smo oboje bili tu. To se ne dešava često. Gledam ga kako se mazi sa njima, uživa u njihovom ispoljavanju ljubavi prema njemu i ja razmišljam koliki je on car, kako je on fantastičan roditelj. Razmišljam koliko bi on tih spontanih pokazivanja ljubavi u kojima toliko uživa mogao od njih da dobije svaki dan, i dok sam ja tu, čak i kada je baka tu, samo kada bi radio ono što oni žele i kada to nije za njihovo dobro. Mene ponekad prelije osećanje krivice i popustim i uradim ono što ne želim, a što oni traže. Osećanje krivice je, čini mi se, u ovoj kulturi toliko utisnuto u majke da nam je zaista teško da ga se potpuno oslobodimo. Nema tu istinske krivice, nego postoji ta naša težnja da naš majčinski posao uradimo savršeno… Imam utisak da muškarci češće pomisle kako su danas bili odlični očevi, nego što mi to pomislimo za sebe.
Možda zato što manje oseća krivicu od mene, ali moj muž ume da bolje vidi širu sliku i ume da uradi nešto što se ni njima ni njemu ne dopada u sadašnjosti, kako bi osigurao da oni budu srećni u budućnosti. Zato je on moj uzor u tome, i trudim se da budem više kao on. I dobro mi ide, ali još uvek učim. Ne govorim o konkretnim našim roditeljskim odlukama jer svaki roditelj koji čita ovaj tekst u svojoj glavi već ima neke svoje takve odluke koje sam donosi. Ne govorim ni o načinu roditeljevanja. I najoptimističnija i najpozitivnija roditeljska škola priznaje da detetu trebaju granice i da ne smemo dozvoliti da mislimo samo kratkoročno, samo da pošto poto umirimo plač ili umirimo sebe.
Ali nije samo osećanje krivice to što nas sprečava da postavimo granice i da mislimo na detetovu budućnost, naposletku i na sopstvene potrebe i želje. Posredi je nešto još ozbiljnije. Često je u pitanju naša nesvesna potreba da se dete ne osamostali i da mu mi ne pomognemo u tome. Nesvesno, mi sabotiramo dete u njegovim prirodnim nastojanjima da postaje sve više i više samostalno time što ga ne podstičemo da to postaje. To često rade roditelji. (Bake se u ovaj greh ne računaju jer nije njihov posao da vaspitavaju dete i misle na njegovu budućnost, već da ga samo vole i maze u sadašnjosti. One imaju tu privilegiju.)
Podrška samostalnosti „od malih nogu“
Teško je roditelju da priprema dete da jednog dana izađe iz simbioze. Naročito mamama to teško pada. Pa dete nam je bilo u stomaku devet meseci. Doslovno su beba i mama postojali kao jedno biće. Kada je dete malo, njemu je neophodno da bude u simbiozi sa mamom. Kako je to jedna moja prijateljica lepo rekla, i kada se dete rodi, nevidljiva posteljica ga još neko vreme veže za mamu, pa mama plače kada dete plače, svaki bebin nemir oseća kao svoj i naravno da ima potrebu da ga uvek mazi, ljubi, teši, grli i da mu sve želje ispuni. Ali kako beba postaje malo dete, tako mama primećuje detetovu želju da nešto radi samo, da ponekad potraži utehu kod tate, bake, tetke, da ih odvede u sobu da se igraju sami, a mami pokaže da želi da ona ode napolje. To je zdrava detetova težnja da stane na svoje noge i mame to prihvataju i obično se i jednim delom sebe raduju kada primete takvo napredovanje. Ali ono gde mamama ponekad nedostaje hrabrost je da misle na detetovu budućnost kada deluju u sadašnjosti. Nije lako zamišljati budućnost u kojoj našem malom detetu više nećemo biti potrebni. Nije lako ni to pojmiti kao nešto zdravo i poželjno.
Ali hajde da to pogledamo iz drugog ugla. Zar nije lepše zamišljati budućnost u kojoj svom detetu nećemo biti potrebni, nego će želeti da budemo u njegovom životu? Nismo mu neophodni, nego nas želi uz sebe. Budućnost u kojoj će naše dete biti hrabro i samostalno i neće mu biti neophodno da nas pita šta da radi, ni da traži našu dozvolu, već će sve to raditi vođeno sopstvenim valjanim unutrašnjim kompasom. A voleće da sa nama podeli poneku svoju muku i želeće da čuje sve što imamo da mu kažemo, isko njegova odluka neće isključivo od toga zavisiti. Zar nije beskrajno lepše zamišljati da naše dete jednoga dana prevaziđe nas, bude jače od nas, sigurnije od nas, još mudrije. Simbioza sa detetom, ako se nastavi i kada dete poraste, vodi vezanosti deteta za roditelje, ali to nije zdrava vezanost. Ta vezanost je vezanost u kojoj dete prema roditelju koji ga nije podsticao da se odvoji oseća ljutnju i krivicu. Ljutnja i osećanje krivice su glavne odlike takvog odnosa koji se ne da prekinuti, a koji samo spolja izgleda kao zdrava velika povezanost.
Roditeljskim stavom treba podržati dete još od „malih nogu“ da razvija svoju samostalnost, jer zadatak roditelja je da jednog dana ne budu neophodni detetu.
Izvor: Trudnoća i zdravlje