Na ovaj dan rođena je ona koja je rodila mene. I ona je bila dete. Nikada pre nisam o tome razmišljala. Za mene je ona uvek bila velika. A bila je dete.
I sigurno je kao i svako drugo dete imala snove, strahove; sigurno je bivala povređivana, trpela bol, čekala nešto, nadala se nečem… Ništa nisam stigla da je pitam. Kad sam počela da razumem život, nje više nije bilo tu. Sad, zbog nje, pažljivo posmatram ljude, slušam ih, čujem i ono što ćute. I znam da su svi ti ljudi bili deca, da su bili povređivani ili još uvek trpe bol, nadaju se nečem, nešto čekaju. Nežna sam sa njima. Tako vraćam dug majci. Tako isceljujem sebe. Tako se nas dve razumemo; kroz druge ljude koji su jednako kao i mi samo deo nečeg velikog, nečeg čemu se odlaskom odavde vraćamo, manje ili više dobro obavljenog posla. Verujem da se ne ljuti na mene, ni zbog čega. Možda jedino zbog toga što malo spavam i što ovo pišem u sitan sat. S razlogom. Tad je atmosfera najčistija. Čista kao duša moje majke.
Rođena jednog maja. Umrla nije nikad.
Brankica Damjanović
„Setilo se majke“