Јулија Борисовна Хипенрејтер познати је руски психолог и породични психотерапеут, као и аутор бројних књига о родитељству.
У својим књигама она саветује и подучава родитеље како да граде однос с децом и како да разговарају с њима. Ово су упоришне тачке њеног учења о психологији родитеља и детета и бољем међусобном разумевању.
1. Прихватати дете безусловно – то не значи волети га зато што је оно лепо, паметно, спретно, одличан ђак, помаже другима итд. – него волети га само зато што постоји.
2. Не мешајте се у оно што дете ради ако не тражи помоћ. Немешањем му поручујете: „С тобом је све у реду. Наравно да ћеш се снаћи!“
3. Ако је детету тешко и спремно је да прихвати вашу помоћ, обавезно му помозите. Притом на себе преузмите само оно што дете не може да обави само, а остатак нека ради оно. Kако осваја нове радње, тако му постепено препуштајте све више тога да обавља само.
4. Дете ће сутра радити само оно што је данас радило с мамом и то баш зато што је то радило „с мамом“. Kоличина онога што смо урадили „заједно“ постаје златна резерва за дете, његов потенцијал за блиску будућност.
5. Полако, али сигурно скидајте са себе бригу и обавезе о личним стварима детета и препуштајте их њему.
6. Личност и способности детета се развијају само у оној области коју је само одабрало јер је баш то желело и јер га баш то интересује.
7. Не постоји ситуација у којој се дете удара.
8. Можете изражавати незадовољство због неког дететовог поступка, али не због самог детета. Можете осудити дететове поступке, али не и дететова осећања, колико год да су непожељна или недопустива. Незадовољство дететовим поступцима не би смело да буде систематско, иначе се претвара у дететову муку.
9. Грлите дете више пута дневно – 4 загрљаја су неопходна за пуко преживљавање, а за лепо расположење потребно је најмање 8 загрљаја дневно! И то не само детету него и одраслима.
10. Осмислите неколико послова с дететом или неколико породичних акција, који ће формирати зону радости. Нешто од тога нека постане „ритуал“, нека га дете ишчекује знајући да ће сигурно доћи ако не уради нешто лоше. Откажите их само ако је уистину „починило прекршај“.
11. Најбоља казна за дете јесте да га лишите нечег лепог, а не причините му ништа ружно.
12. Деци је далеко потребније да се крећу, истражују предмете, опробавају снагу. Забранити им тако нешто исто је као преградити набујалу реку. Боље ће бити да се побринете да ток буде угодан, а корито безбедно.
13. Не само да су деци потребни ред и правила понашања, него их она и желе и очекују! Тако лакше разумеју живот и сналазе се у њему, то им даје осећај сигурности.
14. Детету је мило када разумемо његове потребе. Једна од најважнијих је да истражује свет и ређа утиске. Дете истражује своје могућности и полако помера границе. Kада је мало, хоће да се попне што више на дрво, кад мало порасте – хоће да побегне с другарима у туђе двориште, затим да се врати кући касније него обично. Веома много зависи од тога како се понашају родитељи. Придике и забране су немоћне.
15. Све што бисмо код детета желели да променимо најпре би требало пажљиво проверити да није то управо оно што би било добро променити код нас самих. На пример наш педагошки ентузијазам. Вероватно га је боље усмерити на самог себе.
Извор: Детињарије