Upisna groznica za osnovce se završila, za buduće studente još uvek traje. Praksa je pokazala da kroz nju lakše prolaze deca od roditelja, da ih mlade godine štite od svih mogućih sumnji, strahova, unapred projektovanih promašaja. Uspeh doživljavaju kao stvar koja im prirodno pripada, a poraz relativno brzo prevazilaze, jednostavno se prespoje na neki drugi kolosek.
Čini mi se da najveći pritisak trpe roditelji u svojoj želji da ostvare san, i svoj, i san svog deteta, a da ga istovremeno zaštite od neprijatnosti bilo koje vrste, da mu otklone stres. Ma koliko se roditelj trudio da svoju nervozu sakrije i ublaži, da situaciju relaksira, stvarnost ga demantuje. Jer će iz svakog roditelja izaći bar jedna rečenica koja ga izdaje, a verujem isto tako, vođena ličnim iskustvom, da im je svaki ispit i konkurs bio lakši od ovog na koji njihovo dete izlazi, da im je čekanje na rezultate bilo manje dugo i bolno, čak bi im bilo najlakše kada bi mogli zameniti uloge, ispolagati sve te ispite, pa opušteno krenuti na letovanje.
Nekada su roditelji nezainteresovani: neka upiše bilo šta, i tako mu to ništa u životu ne znači. Nekada su spremni da svoje razočarenje prebace na decu: lepo smo ti govorili… pa u deci izazivaju osećaj krivice. Nekad su previše zahtevni, pa šire osećaj nedovoljnosti. Nekad su nametnuti idoli čiju veličinu dete ne može da dosegne, pa se muči i satire uz kompleks niže vrednosti.
Kada bi to moglo, za decu bi bilo najbolje da nekoliko meseci pred prijemni budu odvojeni od roditelja, u nekoj vrsti omladinskog kampa i da se kod svoje kuće pojave par nedelja posle upisa. Stres bi se sveo na razumnu meru, vratio bi se u okvire vršnjačke grupe, ne bi bilo pritisaka niti nerealnih želja i prevelikih razočarenja.
Znam da je prethodno rečeno razbesnelo neke roditelje, ali praksa pokazuje da su roditelji nekada remetilački faktor u odrastanju. Ne samo oni roditelji koji nemaju kapaciteta da podižu dete, koji su karakterno ili emotivno nedostojni roditeljstva, već i oni koji su previše posvećeni. Svaka krajnost je loša, a niko nam ne može odrediti gde se to nalazi prava mera, kako se postiže ravnoteža, kako da usmerimo dete na pravi put. Kako da mu pomognemo da sledi svoj san. I da ga dosegne. Jer su snovi individualni. I mera uspeha nije za svakoga ista. Deca ne postoje da bi ostvarila naše želje. Ona su ljudi za sebe. Treba ih samo pratiti. Nekad biti podrška, nekad korektiv, nekad uteha. Nikada trasa.
Tri priče o moja tri specifična đaka
Oni su danas odrasli. Uhvatili su svoj san i žive ga srećno. A ostvarili su to bez velikog upliva svojih roditelja, ili su ih roditelji jednostavno od početka razumeli, ili su sami znali kako da prate svoj unutrašnji glas.
M. je bio đak iz moje prve generacije. Inteligentno dete sa apsolutnom pažnjom na času, sposoban da analitički prolazi kroz sve probleme, da povezuje gradivo iz više predmeta, savršeno pamti, efikasno uči. Znao je da postavi pitanje na koje nemam trenutni odgovor, već moram da se vratim na dodatnu literaturu i obećam mu odgovor na narednom času, dodatno se mučeći da tumačenje svedem na nivo osnovca. Sve je radio sam, a roditelji kao da nisu bili svesni njegove izuzetnosti. Kada sam predložila odlazak na letnji kamp u Petnici, jednostavno su posle par dana rekli da M. to ne želi, bez drame, kajanja i žalosti. Jer, M. je želeo pre svega da bude slobodan i da se igra. Čim izađe iz škole, njegove obaveze prestaju. Domaći zadaci kao da nisu postojali. Bili smo komšije i ja sam ga po ceo bogovetni dan viđala sa društvom u jurcanju. Pitala sam se kad to dete uopšte uči i kako na taj način sve zna i postiže. Posle osnovne škole završio je gimnaziju sa istom lakoćom, a zatim i elektrotehnički fakultet. Danas ima porodicu, živi, radi, zadovoljan je i srećan, ali ne želi da svoj intelektualni potencijal crpi na karijeru koja bi mu oduzela život. Ostvario je san.
A. je bila izuzetan đak. Sve je stizala, sve razumela, bila ambiciozna kako to samo pametni ljudi znaju, jer je njena potreba da uspe bila lično zadovoljstvo, a ne znak prestiža. U društvu je bila omiljena, nasmejana, apsolutno pravdoljubiva, pa je jednom predvodila i đačku pobunu protiv nakaradnih postupaka jednog nastavnika matematike, iako ona tom nepravdom nije bila pogođena. Uvek je bila samostalna. Svoje časove, dodatne ili privatne, zakazivala je sama sa tačno određenim problemom koji treba da reši. Jednom smo učile neku komplikovanu partiju iz pravopisa i ona nije pasivno čekala odgovore, već je tragala za sistemom koji će joj materiju učiniti pristupačnijom. Našla ga je i otišla kući srećna. Teoriju će naučiti sama. Završila je elektrotehnički fakultet i već tokom studija je bila zapažena kao izuzetna, pa je postala stipendista jedne inostrane firme. Njene stepenice su uvek išle samo u nebo i njima je hodala jednostavno, lako i vedro. Danas je jedan od vodećih IT inženjera, a osmeh joj je i dalje dečiji, jer njen inat ne vidi prepreku kao priliku za sunovrat, već radoznalost da se zaviri dalje i pobedi. Ostvarila je san.
S. je bio moj đak sa najlepšim osmehom. I danas, kad pomislim na njega, vidim kako mu se lice vedri, a oči postaju tople. Ocene su mu bile osrednje, a on tih i miran. Sve svoje pismene zadatke je pisao o dedi. Koja god tema da padne, deda se mora spomenuti. A deda je bio stolar i S. je sa njim provodio slobodno vreme. Pričali su i radili. Roditelji su ga terali da uči, majka je gotovo plakala objašnjavajući koliku energiju troše da bi on bio bolji đak i upisao neku pristojnu školu, recimo ekonomsku. Radili su sa njim, kažnjavali ga, ali ništa. Sve je ostajalo isto. On se nije opirao, ali nije ni učio. Posle prijemnog ispita, upisao je ekonomsku školu i roditelji su bili srećni. Kada sam desetak godina kasnije srela majku u gradu i pitala za njega, rezignirano mi je rekla da je S. nastavio dedin posao. Postao je stolar. Vrlo uspešan i tražen. S. nije imao najbolje ocene, ali je imao integritet. Čuvao je svoj san i stigao do njega.
Zašto ovo pričam? Zato što na sreću često zaboravimo kada počnemo razmišljati o budućnosti svoje dece, kada krenu prijemni ispiti i upisi, kada ih plašimo neuspesima i mračnim perspektivama ako se planovi ne ostvare onako kako smo to zamislili. A čitav život nije trka na sto metara, već maraton. Samo je pitanje da li ćemo taj maraton trčati srećni ili preplašeni, očajni i izmoždeni.
Autorka je profesor srpskog jezika i književnosti iz Šapca.