Preminuo je Milorad Mandić Manda, pozorišni, filmski i televizijski glumac, upravnik dečijeg pozorišta „Boško Buha” i čovek koji je obeležio detinjstvo nekoliko generacija, a gotovo simbolično, srce je prestalo da mu kuca na sceni, tokom pozorišne predstave „Petar Pan”.

Nedavno u govoru na sahrani Bate Živojinovića rekao je: „Mora da ministar kulture na nebu ima veliki budžet kad mu je potrebna takva glumačka ekipa” misleći na Dragana Nikolića i Marinka Madžgalja koji su nedugo pre toga napustili ovaj svet…
Popularni Manda je od 1988. do 1993. godine na Trećem kanalu vodio emisiju „Sa one strane duge” koju su deca obožavala. Bio je njihov junak i drugar koji ih je učio lepim pesmama koje je komponovao Ljuba Ninković, pozdravljao ih rečima „gdej si” i postavljao neizbežno pitanje „da li si se zaljubiškao?”, učeći ih tako da savladaju stidljivost i u emisiji, telefonom, razgovaraju sa njim o onome šta osećaju.
Doživljavali su ga kao svog vršnjaka, vođeni nepogrešivim instinktom mališana da otkriju ko ima dušu i ko ih iskreno voli… Manda je, poput Branka Milićevića Kockice, na tadašnjoj TV Beograd, ili Peđolina, na Studiju B, ostavio neizbrisiv trag na najmlađe gledaoce, ali i njihove roditelje. Na dobrom putu je bila emisija „Lagalica” i njen voditelj Bojan Ivković na Prvoj televiziji…
Imaju li današnja deca svoje TV junake od krvi i mesa ili je sve prepušteno crtanim filmovima, video igricama na kompjuterima i mobilnim telefonima i animatorima u igraonicama? Ko će decu  učiti šta znači iskreno drugarstvo, novim pojmovima, lepom ponašanju, pravilnom govoru…?
To je obaveza roditelja, vaspitača i učitelja, reći će neko. Naravno, ali će deca pre poslušati svog omiljenog TV junaka koji im na zanimljiv način sa ekrana objašnjava zašto je važno da peru zubiće ili da se ne plaše zubara (što je činio Branko Milićević u emisijama „Kocka, kocka, kockica”), nego kada im to isto kažu njihovi ukućani…
Još je pogubnije to što deci nema ko da objašnjava koliko je važno učiti i znati, a ne imati ili umeti. Možda će onda i mladi nasilnici prestati u školi da maltretiraju povučene i vredne đake ili da se rugaju siromašnim…
Jer, bojim se da su naše mlade generacije opasno kontaminirane vajkanjem odraslih da je u životu najvažnije da umeš da se snađeš. Pitanje je, kad se razbole, da li se odlučuju za lekara koji je tokom studija umeo da se snađe na ispitima, ili za onog ko je predano učio i zna svoj posao?
Ali, sa ove strane duge, u našem siromašnom ali ipak potrošačkom društvu, preko dece i banke reklamiraju svoj najprofitabilniji proizvod – keš kredite, slikom idealnog dede koji se zadužuje da bi svojoj unučici nakupovao igračke ili super mame koja veselo pristaje na ratu jer će sinčiću i ćerkici nabaviti sve što oni žele.
Poruka je da dečiji osmeh i zagrljaj valja kupiti. Uz bilo koju kamatu!