Шта ћеш урадити кад прође 8. март?

8 марта, 2021

„Мама, а шта је то 8. март?“

„То је један празник…“

„Какав празник? Као Нова година или Божић?“

„Тако некако. То је празник којим се обележава борба за права жена…“

„Каква права, мама?“

„Па разна права. Права за која су се жене бориле јер их нису имале. На пример, право да раде, да имају имовину, да возе ауто, да иду у школу, да раде све што раде и мушкарци…“

„Али, мама, зашто, жене нису имале та права па су морале за њих да се боре?“

Овај разговор се још увек није догодио, али замишљам да би могао тако некако да звучи кад ми деца још мало порасту.

Не знам како бих одговорила на последње питање, јер стварно – ни мени није јасно – зашто су женама кроз целу историју цивилизације била ускраћена права.

Од Хамурабија до данашњих дана штошта се мењало, али патријархат је нит која повезује миленијуме. Египћани, Асирци, Персијанци, Римљани, Арапи, Отомани, Астеци, Инке, Стари Грци… различите епохе, различите расе, различите религије, различито друштвено уређење, различити континенти, али исти – патријархат.

Чувени Хамурабијев законик каже: ако припаник владајуће класе ископа око обичном грађанину, мораће за казну да плати 60 сребрњака. Али – ако убије жену, тада казна износи 30 сребрњака. Неком потпуно морбидном рачуницом могло би се закључити да је једно мушко око вредело као цела два женска живота. Еј!

Све је ово било превише давно, слажем се. Међутим, и поред тога мислим да је важно.

Важно је да знамо корен проблема, опсег проблема, његове димензије, чињеницу да смо кроз миленијуме са генерације на генерацију преносили деструктивни принцип који каже да је жена грешна, да је Ева Адама скренула са пута, да је жена слабија, да је жена мање вредна.

Темељи цивилизација на којима се данашњи свет развио су обојени премисом да је бити мушкарац важније, боље, вредније него бити жена, и до дана данашњег тај принцип наставља да живи. Истина, много мањим интензитетом, много мање упадљиво, много мање очигледно, али – живи.

Патријархат је у свим порама, у нашем свесном и несвесном, индивидуалном и колективном. Њиме су обојени наши погледи на свет, представа о томе шта је лепо, шта је добро, шта је пожељно.

Кад се од жене очекује да буде смерна, одмерена и дама, а од мушкарца мангуп, фаца, шмекер – то је патријархат.
Кад се комшија чуду чуди што мој муж меси хлеб – то је патријархат.
Када се смеју дечаку који жели да упише плес – то патријархат.
Када мушкарац убије жену а у новинама осване наслов „злочин из страсти, жртва била несвакидашње лепа“ – то патријархат.
Кад се пласирају приче да се мушкарци плаше самосталних и јаких жена – то је патријархат.
Када за жену у политици која има чврсте ставове и велике амбиције причају да је или недојебана или нимфоманка – то је ужасан, најужаснији патријархат.
Када се мушкој деци тепа са „наследник“ – и то је патријархат.
Када се раде пренатални тестови да би се урадио абортус у случају да је плод женског пола – то је патријархат од ког душа боли.
А – кад је 8. март постао празник дама и празник лепшег пола, празник „малих знакова пажње“ – тада је патријархат засијајао у свом пуном сјају.

8. март није празник лепшег пола, ни празник дама, а сасвим сигурно није ни дан када нам је потребно 20% попуста на било шта.

8. март је дан којим се обележава борба жена да кажу НЕ патријархалном друшвеном уређењу, и да кажу ДА једнаким правима и обавезама за жене и за мушкарце.

Да се вратим на почетак. Када би моја деца у оном замишљеном разговору умела да се изразе академским језиком њихово питање би могло да гласи – Шта је порекло патаријархата и који су разлози за његово миленијумско трајање? (Одговор сигуно није у његовој ефикасности и савршености. Стање у ком се свет налази говори довољно о томе.)

Не налазим теорију која даје довољно добар одговор, а пракса каже – патријархат опстаје јер је већ дуго ту. Када је неправда у корену, врло је вероватно да ће бити и у изданцима а инерција је неумољива. Друштвени замајац је тешко зауставити кад крене на једну страну, а још га је теже преусмерити.

Зато је 8. март важан – да нас подсети да смо и ми, свако од нас, део друштва и део тог замајца. Мали, малецки део.

Али ипак део. И – ако буде довољно нас који вучемо на другу страну можемо га успорити а онда и зауставити.

8. март је подсетник да свака од нас и сваки од вас може дати свој допринос изградњи бољег и праведнијег друштва које ће подједнако вредновати мушкарце и жене.

8. март је обећање да ћемо бити бољи и радити боље. Суштински, 8. март је вера у нас, као људску врсту.

8. март је важан али још су важнији сви остали дани.

Шта ћеш урадити кад прође 8. март?

Извор: Milana Pavlović

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама