Сад, као, саосећамо са професорком из Трстеника, све знамо, све схватамо, грцамо у сузама и киптимо од беса, свако од нас има решење како да се зло не понови и не запати још грђе, казнили бисмо ону децу најсуровије а никако да признамо себи: они су професорки измакли столицу јер смо ми њима измакли тло под ногама и небо над главама!
Они су данас то што јесу јер ми јуче нисмо имали храбрости да будемо оно што смо морали бити, и тачка.
Ћутимо на свакојака зла да се зло не острви на нас!
Ћутимо на гладне, обесправљене, обескућене, осрамоћене, понижене…док год има довољно лажи како ми ту ништа не можемо!
Склањамо се фукари с пута, стојимо мирно пред протувама, кличемо најгорима, послушно табанамо за битангама, трчимо у цркву да прошпијамо туђе грехе, мало нам је све што имамо а за више би ваљало други да погину…
Од кога деца да виде како се узраста у човека?!
Од нас који кафанчимо како мора боље па се из блата вајкамо: „Ћути, увек може горе“!
Од кога да науче како се узраста у човека?!
Од стада које послушно иде на мршаве испаше и сува корита?
Од сенки које су се отргле човеку, и људи који махнито беже од сопствене сенке да их где не ода да постоје?
Шта још да науче кад смо их научили „најважнијим“ животним лекцијама: „Ћути“; „Не мешај се“; „Не прави се паметан“; „Заобиђи то“; „Није твоје да се тиме бавиш“; „Има ко ће да мисли“; „Боље жива кукавица него мртав херој“; „Није то без разлога, нечиме је то заслужила/заслужио“…
Нисмо децу научили да поштују себе а очекујемо да поштују нас, старије, комшије, професоре…
Шта виде кад нас погледају до преплашен плен који не бежи од ловаца но од живота?
Бој се дана, бој се ноћи, бој се онога пред тобом, бој се онога за тобом, бој се онога у себи понајвише… и шта онда очекујемо од њих, и с којим правом?
Ми се позивамо на славне претке, а нисмо ни за пола опанка, бре!
Саблазнимо се над породичним насиљем, а пословично не чујемо вапаје и крике!
Од кога деца да науче како се узраста у човека?!
Од нас који славе честитамо порукама, од нас који се родољубљем калимо: „А, шта је Србија учинила за мене“, од нас који пијани марширамо ка Призрену а трезни узмичемо где манијаци спопадају девојчице у аутобусима?
Од кога деца да науче како се узраста у човека?!
Од нас који послодавце зовемо газдама, који окове славимо ко вериге?!
Од нас који стрепимо да не изгубимо посао од којег је лакше умрети но живети?
Од нас којим шамар није понижење?!
Од нас који се не вређамо да нам опсују мртву матер и оца?!
Од нас који отприлике знамо где су нам горбови предака, негде у оној трави, иза оне шикаре, у оном трну…
Од нас за које је вера крст на ретровизору, а традиција да се тужимо око метра међе имања на којем су нас остали жељни ђед и баба.
Измакли су столицу сиротој жени и смејали се томе, али ми смо олош која је њима измакла тло под ногама и небо над главама!
Они су данас постали то што јесу јер ми јуче нисмо имали храбрости да будемо оно што смо морали бити – човек човеку и човек себи!
Којим то језиком да проговоре кад смо најгласнији били у ћутњи…
Аутор: Михаило Меденица