Осамдесетих година, када сам ја била средњошколка, излазило се у град (тако смо ми звали вечерњи излазак) око седам или осам сати. Повратак кући је био временски ограничен и наравно да су око тог термина вођени стални преговори и мали ратови са родитељима. Излазак се сводио на шетњу, корзо је још постојао, или седење у малобројним кафићима са мизерном свотом новца који смо штедели од школске ужине јер никоме од старијих није падало на памет да би за излазак требало нешто платити.
Моја другарица С и ја, матуранткиње, добри ђаци, са сталним момцима које родитељи познају, имале смо излазак само до десет сати и није било силе која ће ту зацртану границу померити. Љутиле смо се, свађале, доказивале колико је то неправедно, позивале се на све оне који се враћају кући чак и у дванаест. И ништа. Ја сам се на крају помирила са судбином, кључала у себи и чекала одлазак на студије када ћу измаћи свемоћној сенци, али С је била другачија. И даље је у своју зграду улазила у десет сати, а онда је петнаестак минута седела на степеништу. Мајка је више пута затицала ту, викала, претила, али С није одустајала. Није се свађала, није гласно протестовала, само је понекад седење на степеницама испред стана продужавала. На сва моја згранута питања, на неверицу због чега то ради, одговарала је кратко: зато што ја то тако хоћу. Нисам је разумела тада, али ћу временом схватити да је то била њена интуитивна потреба да се побуни против бесмислене забране, против ауторитета који нема покриће, већ је поставио захтев само ради показивања моћи.
Са таквим коферима смо отишле на студије и у живот после њих. Ја сам заувек остала она која разуме, која се склања од тешких речи, која прави компромисе чак и на своју штету, а она је своје изборе бранила, узмицала, па се поново залетала, али никада није одустајала. Јер, слободу, и право на слободу, освојиш, или је даш другоме да њоме располаже. Освајање слободе је лична одлука. Свест о праву на слободу.
Вековима, на овим нашим просторима, постоји идеал детета послушног и васпитаног
Родитељи, школа, друштво негују модел грађанина покорног, потчињеност и некритичност се афирмишу као услов за успех, бежанија од изазова као опрезност, манир стада као родољубље. Деци се од малих ногу ломи слободна воља, радозналост, самоувереност.
Из таквог система израстају две групе људи.
Једни се не мире, бунтовни су, отимају се и боре. Од њих често и настане неки квалитет уколико им средина у којој расту није превише робусна или се роде са интелигенцијом која надилази такву средину. У супротном ударају у зид и у живот одлазе огорчени и јетки, са осећајем ускраћености и свести да су могли много, али им се није дало. За све то неће никада кривити ни себе, ни породицу, ни окружење у коме су расли, већ ће јад истресати на свему што је од њих различито, што је од њих храбрије, успешније и боље. Пљуваће и псовати, ограничавати и забрањивати, викати, сврставајући се на сваку могућу рушилачку страну, без свести о циљу. Јер они су свој правац одавно изгубили, па ће га целог живота црпети у бесмисленим ратовима за рачун неког другог.
Други ће од своје послушности направити принцип. Они ће трпети све правдајући неслободу вишим интересом. Јер они се одричу због других, због мира, због правде, због љубави. Они морају јер не могу другачије. Они траже оправдање и поштовање. Они су жртве околности. Нису то заслужили. Али знају да може бити и горе. Зато сопственим одрицањем чине садашњост подношљивом. Ћуте. Не буне се. Не смеју да се изјасне. Имају своје мале светове. Поштују традицију јер она промовише светост скрушености. Тако су и наши стари радили и шта им је фалило. Накукаће се деци, породици, пријатељима, изридаће се у своја четири зида, куцаће трипут да не чује зло и затварати све прозоре не чује улица. Из куће ће увек изаћи као задовољни, крепки, лаки и полетни. Послушаће сваку заповест, ауторитет прогласити за божанство, ставиће пелену, аплаудираће шефу, сликаће се поред моћних и, што је најважније, никада неће сумњати. Сумњу ће угушити у клици. До критике никада неће стићи. Само ће се насмејати и послушати, замахнути руком и рећи: па шта ћу кад морам.
Изгледа да ми као друштво деценијама седимо на оним степеницама као моја С. И не знамо куда ћемо даље. Само имамо свест да ту нешто не ваља и да све више тонемо у муљ неодрживости. Гледамо неке срећне народе, покушавамо да препишемо, али не иде. Мислимо за себе, тражимо и цртамо, али опет не иде. Јер нема на кога да се прими. Све што је ново, све што је слободно, што отвара видик и руши окореле оквире навике, то код нас пада на менталитет послушности усвојене као модел опстанка и припадности заједници. Падне и раствори се, не оживи, не затитра, не покрене. Или оживи само формално, па се сви у то заклињу, а раде како су навикли.
Немам више вере да се нешто може променити за мога века. Промене које су нама потребне почињу, као и све друге, од главе, али наша промена мора добро да се спусти наниже до сваког детета које се роди, прохода, крене у школу. Промена ће доћи када дозволимо тој деци да расту у складу са природом и личним афинитетима, када им поверујемо и дозволимо им да говоре, када престанемо да се пред њима правимо како смо свеци и изгнаници из света, жртве околности и сакупљачи отпадака, јер тако морамо, јер нам је то судбина, јер нас се то не тиче, јер то чинимо за њихово добро. Само чином личне слободе од деце ћемо направити оно што и треба да постану. Усправни људи.
Аутор: Биљана Васић, професорка српског језика из Шапца