Roditeljska ambicija – užas popločan dobrim namerama

5 januara, 2021

Deca su sve gora! Nemaju poštovanja, nevaspitana su i nezadovoljna! Ne poštuju roditelje! Cinična su i egoistična, iznad svega svojeglava! Sve češće ćete čuti ove primedbe na račun dece. Vrlo često i veoma opravdane. Međutim, da li će neko imati hrabrosti, da li će neko smoći snage da jasno i glasno preuzme odgovornost za ovakvo ponašanje dece ili ćemo i dalje verovati u bajke da nam se sad rađaju “takva“ deca – prepametna i egoistična! Ne smatram!

Kada malo razmislimo u kakvom svetu živimo, moglo bi se reći da je mnogo bitnije da posedujemo etiketu na kojoj piše USPEŠAN nego da posedujemo nekakav kvalitet bez etikete. Ta etiketa USPEŠAN jasno je i precizno stavljena detetu na znanje već polaskom u prvi razred osnovne škole – Ima da budeš odličan đak i tačka! Ja ću se kao roditelj žrtvovati za tebe, ali ti dete, treba da shvatiš koliko je škola bitna. Bitni su i jezici, bar engleski i nemački. Ti dete treba da shvatiš da bez jezika danas si ništa! A sport?! Obavezno, škola sporta! Da vidimo samo koji ti sport najbolje ide, sigurno imaš talenat za jedan sport. Ne bi bilo loše da te upišemo u muzičku školu, to nikada ne može da škodi. Sve se stiže. Uostalom, svako dete bi bilo zadovoljno ovakvim roditeljima i treba da nam budeš zahvalan što ti želimo sve najbolje i da od tebe stvorimo uspešnog čoveka spremnog za život! 

Kako vam zvuči kad ovo čitate? Sigurno užasavajuće, užas koji je, istina, popločan dobrim namerama. Da li smo postali u svojim ambicijama toliko neosetljivi da zbog naših dobrih namera, zbog toga što želimo detetu sve najbolje, zbog toga što smo u životu nešto propustili da korekcije svih tih naših životnih propusta svalimo na nejaka dečja pleća? Da li smo toliko neljudi da ne možemo da shvatimo da dete treba da ima jedan deo dana u kome će biti ono što jeste – dete. I da mi imamo obavezu da mu to obezbedimo. Da li su naše majke bile nemarne što su nas puštale kao decu da radosno ugazimo u svaku baricu, da skočimo, padnemo, ,,izdrljimo“ kolena! Danas kada vidite roditelje na ulici sa malom decom jedino što možete čuti je Nemoj!

Hajde da napravimo spisak stvari na koje se najčešće žalimo kod tinejdžera, pa da ispitamo ko snosi najveću odgovornost.

Neće da raspremi svoju sobu. Ništa u kući neće da pipne, da mi pomogne. Dete, tinejdžer od 15 godina neće. Možete ga kažnjavati ili čak nuditi nagradu, ali neće. Hajde sad da premotamo film. Znate, kad dete ima tri ili četiri godine i veselo trči da zategne krevet, a onda mama, gledajući ga kako to nespretno radi, jasno mu dajući do znanja da to ne čini kako treba, uzme i sama zategne krevet. Pa onda kada mama pravi kolače, onda se nađe dete da doda nešto ili da pomogne, i opet, onaj prekorni pogled  Šta radiš?Prosućeš! Skloni se! Sad zamislite sebe u zrelim godinama, ne kao dete. Kad bi vam neko dao do znanja sad u ovim godinama da loše radite kućne poslove i da niste vešti u kuhinji, zar ne biste izbegavali te poslove? A vi ste malom detetu dali do znanja da ono nije sposobno da vam pomogne i to često prekorom i povišenim tonom i sad očekujete od njega da to učini!

Ceo dan sedi ispred računara i bulji u onaj ekran. Zavisan je od računara! Zanimljivo je to što sve više ljudi veruje da su se naša deca rodila takva! Međutim, treba ispitati kako je dete postalo zavisno od računara. Urođena zavisnost od računara ne postoji. 

Da nije možda ovaj scenario? Setite se dok vam je dete išlo u vrtić. A vi, posle napornog dana, uzimate svoje dete iz vrtića, žurite kući, gladni, žedni, iznemogli od rada, iscrpljeni, a vaše dete tek ustalo posle podnevne dremke u vrtiću. Puno energije, poželelo mamu, tatu, hoće da se igra. I dolazite na “odličnu“ ideju – naspete mu sokić, izlomite čokoladu i posadite ga pravo pred računar ili televizor, dok vi, neometano, odmarate od napornog dana. Izgleda da ste sami pogrešno procenili saveznika smatrajući računar kao sredstvo umirenja vašeg deteta. I onda se desilo to što se desilo – računar je postao ,,roditelj” kojeg vaše dete sluša.

Kako si dobio lošu ocenu?! Ovde postoje različiti scenariji kako roditelji gledaju na to. Neki krive dete, neki smatraju da je to pogrešna procena učitelja, a neki, opet, smatraju da, ukoliko su uložili i u privatne časove, da su izabrali pogrešnog nastavnika. Ne poričući da u nekim situacijama, u manjo, meri, to može biti argument, i to kod određenog predmeta, pravo pitanje je šta ako se ovo redovno dešava kod većine predmeta. Slažem se samo u situaciji kad je očigledan nerad. Međutim, treba imati na umu sledeće. Svi se slažemo da je znanje dece sve lošije. Zbog čega? Zbog očekivanja. Mi, prvo, očekujemo od deteta da zna svaki predmet jer smo mu obezbedili ,,idealne“ uslove za to. Pritisci na prosvetne radnike su ogromni da se od njih implicitno traži da nekad “zažmure“ na neznanje pod pretnjom inspekcija, kontrole i slično, a s druge strane da se deci čine ustupci. Hajde, kad već ima 4, još malo pa to je 5, hajde da bar u drugom razredu budu odlični, hajde da bude što veći broj odličnih i onda linijom manjeg otpora i izuzetno lošim položajem u društvu nastavnici često izađu u susret i na kraju godine imate procenat od polovine odlične dece u nižim razredima. Da li je to realno? Naravno da nije. Da li se neko buni protiv toga? Zanemarljivo mali broj ljudi. Ko prođe loše? Pa naravno, nastavnik koji traži znanje, ali takav ,,muči“ decu jer takvi se prijavljuju inspekciji a ne oni koji su neradnici i poklanjaju ocene. Čime se izgovaramo. Obimnim gradivom?! Ne budimo smešni. Pretpostavimo da je gradivo obimno, a nije, sagledajmo koliko dete zapravo zna od tog gradiva. Zameram i svojim kolegama koji popuštaju. Nije preporučljivo ići ispod kriterijuma da ne bismo imali problem sa roditeljima i inspekcijom. Koja me to inspekcija ili roditelj može naterati da dam dobru ocenu za loše znanje. Znači ja svesno činim nepravdu zarad nekog duševnog mira i možda da izbegnem pripremnu nastavu i ispitivanje u avgustu. 

Dalje, neki roditelji naprave čitavu dramu oko loše ocene, kao da dete nema pravo da pogreši. Vama se nikada nije desilo da vam ne uspe recept za neku tortu, recimo? Da, to može vama da se desi, a detetu ne može. Treće, a zašto mora biti odlično i da li od toga zavisi njegov život? Zašto mora da od sedme godine svog života živi pod pritiskom laži da je to bitno i da ne otkrije svoje talente koje svako dete ima. Terajući decu da radije budu odlični, pre nego da razviju svoje specifične sposobnosti i talente, mi smo idealno društvo za gušenje i ubijanje talenata. Zašto neki dobar učenik ne bi sutra mogao da bude univerzitetski profesor? Mislite da je nemoguće ili da je to moguće preko neke veze ili neke nižerazredne škole? Zašto ste toliko ubeđeni? Ako je neko bio dobar, možda mu većina predmeta nije dobro išla, ali možda je svu svoju energiju usmerio na onaj jedan predmet koji mu je išao, recimo, georafiju ili slično. Sad, vi biste radije da on bude nezadovoljano, mrzovoljno dete koje uči pod pritiskom da bi bilo odlično nego dete koje će da otkrije talenat i da bude srećno, zadovoljno i da da svoj doprinos društvu. Da, jeste sramota reći prijateljici da vam je dete dobro – kako uslikati dobar uspeh i okačiti na Fejsbuk? Njeno dete odlično, a moje dobro!

Razmislite, osvrnite se oko sebe, vratite film unazad pre dvadeset i više godina, vratite se u svoje detinjstvo, setite se današnjih uspešnih ljudi i kakvi su bili učenici? Svi odlični? Daleko od toga. Znam uspešne bankare, stomatologe i slično. Ja sam bila odlična, oni nisu. Danas su mnogo uspešniji od mene. Da li su to zaslužili? Potpisujem da jesu. To su odlični profesionalci koji su usmerili svoju energiju i svoje znanje na ono što vole i kapa dole za to. Naravno da sebe ne smatram neuspešnom. Bavim se poslom kojim volim i to je veliki blagoslov. Četvrto, a zašto smatrate da je uspešan čovek nužno ,,školovan“ čovek. Pogledajte sve te divne majstore, frizere, automehaničare, konobare, vredne radnike koji pošteno zarađuju svoj hleb. Neki su izuzetno uspešni, doveli su svoj zanat do perfekcije. Lepo i zarađuju. Iznad svega su zadovoljni i srećni. Razmišljam, u današnje vreme, kako reći prijateljici da vam je dete upisalo zanat? Zar se niste ,,dogovorile“ kad su vam se deca rodila da budu lekari, profesori, naučnici?!

Nevaspitan je. Ne sluša. Burno reaguje i ciničan je. Očekujete podršku ili bar sažaljenje, neku reč utehe za ovakvo ponašanje deteta. Sigurno da to niste zaslužili. Niste, a da li ste pokušali da do toga ne dođe? Opet se vratite u rano detinjstvo. Ispijate kaficu sa prijateljima dok se vaša deca igraju a vi koristite neprimeren rečnik, otvoreno izražavate negodovanje i nezadovoljstvo svim i svačim od same porodice do društva koristeći reči idiot, retard, magarac i slično. Deca se igraju, reklo bi se, bezbrižno. Ne, ne igraju se – slušaju vas, svaku vašu reč ponove u sebi sa tačno imitiranim tonom. Dođe tu na red i komšija i komšinica i učiteljica i rodbina, svi budu počašćeni kojekakvim kvalifikacijama koja deca slušaju. Naravno, dok to pričate, u pozadini je nekakav televizijski program, nekakve televizije, čisto da nešto ima u pozadini. Nebitno je što je vlasnik i glavni i odgovorni urednik te televizije, možda, neko ko tendenciozno truje ovaj narod neukusom, što propagira loš i dušepoguban program, paradu kiča i lošeg veoma ograničenog vokabulara koji se uglavnom sastoji od savremenih poštapalica, a vrlo često i psovki. Zar niste shvatili da taj cinizam kod dece nosi poruku, da žele da vam stave do znanja da oni imaju STAV, baš kao što su čuli od vas, u vašim razgovorima ili sa malih ekrana. I sad je, naravno, to teško promeniti. Neposlušnost i bezobrazluk su osobine koje se visoko kotiraju u ovom društvu jer treba gaziti nemilosrdno – cilj opravdava sredstvo, takvu poruku šaljemo u međusobnim razgovorima. Veoma retko pred decom ukazujemo poštovanje prema drugim ljudima, uljudnost, lepo vaspitanje, porodične vrednosti jer to nije fokus u današnjem društvu.

Da li je sve izgubljeno?

Naravno da nije. Ne zaboravite, kakvi god da smo, naša deca su bolja od nas. Samim tim što su deca. Možda bismo mogli da pokušamo da primenimo sledeće:

Pre polaska u školu

Još od veoma malih nogu, posvetite deci pažnju. Nije bitno koliko vremena možete, već koliko to kvalitetno radite. Dajte detetu do znanja da je ono bitno, da cenite njegovo mišljenje. Organizujte deo vremena detetu, a jedan deo vremena prepustite mu da ono ima za sebe. Pustite ga da mašta, da sanja, da fantazira. Pustite mu da veselo skakuće napolju, da padne, naravno, sve dok znate da je pad bezbedan. Pustite ga da padne u blato, da se isprlja, da se oseti detetom. To što ćete se ,,namučiti“ da uključite neki dodatni put veš mašinu je nevažno u poređenju sa iskustvom vašeg deteta, sa zadovoljstvom dok raste i razvija se. Navucite staru majicu, obucite stare pantalone i iznošene patike, pa mu se i vi pridružite u dvorištu, parku ili slično. Zašto smatrate da nije mesto roditelju u pesku? To pokreće taj dečji radosni smeh koji se ne može meriti ni sa čim. Pitajte dete da predloži vaše zajedničke aktivnosti. Naravno da mu nećete uvek izaći u susret, ali sam sasvim sigurna da će vam neke biti zabavne. Uvedite društvene igre u svakodnevni život. Bar pola sata, time ojačavate vezu sa detetom, a društvene igre su mnogo korisnija varijanta od kompjuterskih igrica. Dajte mu, takođe do znanja, šta je njegova obaveza, a isto tako, izađite mu u susret i nagradite ako je uradilo nešto dobro i plemenito.

Učite ga pravim vrednostima. Krenite od čitanja bajki uveče – istaknite pozitivne i negativne primere. Nikada ne pričajte ništa loše o ljudima, bilo kojim ljudima, pred detetom jer dete ne treba da razvija takve emocije; njegov svet je ružičast i takav treba i da ostane dok ne odraste, ali ga podstičite da prepoznaje negativne primere kako ne bi bilo lakoverno. To se najbolje postiže kroz bajke. Pokažite svojim primerom da biste bili uverljiviji. Pokažite da se dobro delo isplati tako što ćete mu dati šansu da uradi neko dobro delo a vi to nagradite.

Kad krene u školu

U samom startu recite detetu da škola nije bauk. Možete mu za početak reći da je to isto kao porodica, samo mnogo veća i da će morati u toj porodici da se bori i da da sve od sebe. Ne tražite da bude dobar đak nego DA DA SVE OD SEBE. Podstičite ga da govori o problemima u školi, ali ako uradi nešto loše (verovatno je, svako dete voli da ispita svet oko sebe), umesto osude dajte rešenje kako je moglo, preporuku i upozorenje za sledeći put. Ako odmah sledi kazna i osuda, onda vam se sledeći put neće poverovati već će možda upasti u veći problem, a da vi to ne znate. 

Ostvarite dobru saradnju sa učiteljem/učiteljicom. Možda ti ljudi nisu onakvi kakve vi očekujete, možda je to vaša predrasuda a možda je to i realno stanje, ali ne zaboravite, boljeg učitelja/učiteljicu trenutno nemate. Usredsredite sa na sve moguće oblike saradnje kako možete, raspitujte se za dete, tražite uvek povratnu informaciju. Najopasnija je petica – tad roditelj živi u uverenju da dete zna. Setite se da to uvek nije tako. Kad vi budete videli školu kao prijateljsku sredinu za vaše dete, onda će tako videti i vaše dete, a škola je mnogo više od toga. Sasvim je normalno, ono što smo zaboravili, da dete treba di ima radne navike i to mu jasno stavite do znanja. Dakle, tvoja škola je tvoj posao, tvoja obaveza, tvoja briga. Ja sam tu kao roditelj da ti pomognem, a ne da te oslobodim te brige. Odbijam da radim tvoje domaće zadatke. Imam svoj posao, a tvoj posao je škola. Obavesti me samo kad sam ne znaš kako da rešiš problem. Pokaži mi da si divno dete i da znaš da odgovorno obavljaš svoj posao kao što i ja odgovorno obavljam svoj. Ukoliko mi pokažeš da si dostojan toga, ja ću te kao roditelj sa zadovoljstvom nagraditi. Mislim da ćete se iznenadite koliko ćete dobiti od njih jer niko ne voli pritiske i svi mi volimo da neko veruje u nas.

Razvijajte kod dece dobre ljudske osobine

Jasno dajte detetu do znanja da je neophodno iznad svega biti čovek. Učite ga ličnim primerima i motivišite da vas u istim oponaša. Ukazujte poštovanje ljudima oko sebe. Pokažite saosećanje za ugrožene. Kad je moguće uputite ga na neki humanitarni rad. Ukažite na problem životne sredine i da je neophodno da se o njoj staramo. Skrenite pažnju da dobar čovek voli i stara se o životinjama. Od deteta možete očekivati da bude plemenito i to mu naglasite jer to svi mogu, bez obzira na sposobnosti. Da li postoji nešto lepše i uzvišenije od dobro vaspitanog i plemenitog čoveka.

Naša je dužnost da ovu decu izvedemo na pravi put. Naš nemar pod izgovorom da smo umorni i natovareni problemima, pritiscima, finansijskim problemima, situacijom u društvu, ne može biti opravdanje jer sve to uporedimo sa svojim roditeljima, pa ćemo shvatiti da smo ipak mi ti koji su nepravedni prema deci. 

Šta su to imali naši roditelji to što mi nemamo? 

STRPLJENJE, KRITERIJUM I BEZUSLOVNU LJUBAV. 

Kad to deca osete kod nas, onda će i ona biti bolja.

Autor: Sanja Simić de Graf

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama