Какви смо ми као родитељи?
Мислим ја на све нас, укључујући и себе. Када дође фебруар, дођу и разна школска, општинска, градска такмичења… Што да не, буде и неко републичко!
„Ух, када бих могла да видим своју децу на неком победничким постољу… Ја нисам могла побеђивати јер било је такво време, била сам заузета другим стварима, ма мрзело ме некад и да учим… Али, зато сада могу можда моја деца…“
Већини мојих пријатеља је оваква мисао бар једном на памет пала. И не изостављам ни себе, нисам мање крива што некада у својој деци видим своје неостварене жеље. Крива јесам што сам више пута дозволила себи да упаднем у такву замку, да ме понесе светина, она изнадпросечна и натера ме да покушам своје амбиције да пренесем на своје рођене. Овај свет, овако устројен, више не зна за средину. Није ни пожељно бити у неком просеку јер се онда не рачуна ништа. Ниси успешан, а ако ниси успешан, онда ниси ни остварен, а ни срећан.
И док се ми међусобно такмичимо – ко ће бити бољи наставник, ко бољи родитељ, чија су деца успешнија, а чији ученици, наша деца у школама уче све оно што ће их натерати да буду изнад просека. То се једино рачуна – мораш бити најбољи. Да, то је порука коју већина нас свакодневно шаље сопственој деци, а и ученицима јер смо дрско дозволили себи да живимо кроз своју децу као родитељи, а меримо своје успехе кроз успехе својих ученика. И онда када се нађемо са пријатељима, док нам се деца заслужено одмарају од напорног рада, углавном играјући игрице на најновијим уређајима, наши разговори се своде на то ко је шта од наше деце, или ученика освојио на најновијем такмичењу.
Само да не буду просек, само да не буду као ми!
Онда дођемо у школу, ми, наставници, па исто то тражимо од својих ученика – да не буду просек, да нас случајно не обрукају, јер смо их ми учили, најбољи од најбољих и то тако што смо им одвајали битно од небитног, тако што нисмо од њих тражили да уче свако слово неке дефиниције која је вероватно и самом аутору нејасна. Ми, елита ове земље, свакодневно их учимо томе шта значи бити добар човек и бити срећан, али никако бити просек, средина више није златна, она је непожељна…
И онда ме неко пита да кажем шта мислим о такмичењима. Из српског, хемије, математике, ма свега… А ја мислим… Једна девојчица из мог одељења јако тешко живи. Она ми то никада није рекла, она се никада није пожалила, али ја то знам. И не знам зашто ми баш стално та девојчица пада на памет у задње време јер она ни по једном мерилу овог друштва не представља успешно дете. Она није неко о коме се говори у зборници, не прави проблеме, тиха је, неприметна, не учествује на такмичењима, а камоли још и да освоји неко место, или медаљу. Нико је и не примећује. Е ту долазимо до суштине – када свима нама, и наставницима и родитељима, буде било коначно важно да детету, обичном детету, независно од његовог успеха, или неуспеха, измамимо осмех, тада ће и сва такмичења овог света имати смисао. До тада, треба да се сви помало постидимо.
Пише: Виолета Стевановић, мајка двоје деце, професор српског језика и књижевности