Kakvi smo mi kao roditelji?
Mislim ja na sve nas, uključujući i sebe. Kada dođe februar, dođu i razna školska, opštinska, gradska takmičenja… Što da ne, bude i neko republičko!
„Uh, kada bih mogla da vidim svoju decu na nekom pobedničkim postolju… Ja nisam mogla pobeđivati jer bilo je takvo vreme, bila sam zauzeta drugim stvarima, ma mrzelo me nekad i da učim… Ali, zato sada mogu možda moja deca…“
Većini mojih prijatelja je ovakva misao bar jednom na pamet pala. I ne izostavljam ni sebe, nisam manje kriva što nekada u svojoj deci vidim svoje neostvarene želje. Kriva jesam što sam više puta dozvolila sebi da upadnem u takvu zamku, da me ponese svetina, ona iznadprosečna i natera me da pokušam svoje ambicije da prenesem na svoje rođene. Ovaj svet, ovako ustrojen, više ne zna za sredinu. Nije ni poželjno biti u nekom proseku jer se onda ne računa ništa. Nisi uspešan, a ako nisi uspešan, onda nisi ni ostvaren, a ni srećan.
I dok se mi međusobno takmičimo – ko će biti bolji nastavnik, ko bolji roditelj, čija su deca uspešnija, a čiji učenici, naša deca u školama uče sve ono što će ih naterati da budu iznad proseka. To se jedino računa – moraš biti najbolji. Da, to je poruka koju većina nas svakodnevno šalje sopstvenoj deci, a i učenicima jer smo drsko dozvolili sebi da živimo kroz svoju decu kao roditelji, a merimo svoje uspehe kroz uspehe svojih učenika. I onda kada se nađemo sa prijateljima, dok nam se deca zasluženo odmaraju od napornog rada, uglavnom igrajući igrice na najnovijim uređajima, naši razgovori se svode na to ko je šta od naše dece, ili učenika osvojio na najnovijem takmičenju.
Samo da ne budu prosek, samo da ne budu kao mi!
Onda dođemo u školu, mi, nastavnici, pa isto to tražimo od svojih učenika – da ne budu prosek, da nas slučajno ne obrukaju, jer smo ih mi učili, najbolji od najboljih i to tako što smo im odvajali bitno od nebitnog, tako što nismo od njih tražili da uče svako slovo neke definicije koja je verovatno i samom autoru nejasna. Mi, elita ove zemlje, svakodnevno ih učimo tome šta znači biti dobar čovek i biti srećan, ali nikako biti prosek, sredina više nije zlatna, ona je nepoželjna…
I onda me neko pita da kažem šta mislim o takmičenjima. Iz srpskog, hemije, matematike, ma svega… A ja mislim… Jedna devojčica iz mog odeljenja jako teško živi. Ona mi to nikada nije rekla, ona se nikada nije požalila, ali ja to znam. I ne znam zašto mi baš stalno ta devojčica pada na pamet u zadnje vreme jer ona ni po jednom merilu ovog društva ne predstavlja uspešno dete. Ona nije neko o kome se govori u zbornici, ne pravi probleme, tiha je, neprimetna, ne učestvuje na takmičenjima, a kamoli još i da osvoji neko mesto, ili medalju. Niko je i ne primećuje. E tu dolazimo do suštine – kada svima nama, i nastavnicima i roditeljima, bude bilo konačno važno da detetu, običnom detetu, nezavisno od njegovog uspeha, ili neuspeha, izmamimo osmeh, tada će i sva takmičenja ovog sveta imati smisao. Do tada, treba da se svi pomalo postidimo.
Piše: Violeta Stevanović, majka dvoje dece, profesor srpskog jezika i književnosti